Post: duhovno i telesno čišćenje organizma

Svaki voljni prestanak konzumiranja hrane ili hrane i pića, u određenom vremenskom periodu, naziva se postom.

Sprovodi se u vidu potpunog ili  delimičnog suzdržavanja, zavisno od toga da li se u vremenu posta uopšte ne koristi hrana ili je u pitanju uzdržavanje  samo od određenih vrsta namirnica.

Nezavisno od toga da li je u pitanju post iz verskih ili iz medicinskih razloga, on dovodi do detoksikacije organizma.

Samo u izuzetnim situacijama svodi se na potpuno gladovanje (obično u slučajevima kancera, kada se potpuna restrikcija hrane u određenom vremenskom periodu koristi u tretmanu oboljenja), a najčešće post podrazumeva suzdržavanje od određene hrane u  nekom vremenskom periodu ili  potpuni prestanak uzimanja hrane, takođe u određenom periodu. Tako je u pravoslavlju post danonoćan u određenim periodima, definisanim verskim kalendarom i tada se ne konzumiraju određene vrste namirnica, kod katolika post je uzimanje samo jednog obroka u danu, muslimani tokom meseca Ramazana ništa ne jedu u jednim periodu dana, a monaškim pravilima budizma propisano je suzdržavanje od hrane od podneva jednog do svitanja drugog dana, što su pojedini svetovnjaci prihvatili kao pravilo u vreme mladog i punog Meseca.

Post u pravoslavlju

Uzdržavanje od hrane u pravoslavlju podrazumeva odsustvo određene, pre svega mrsne hrane – mesa životinjskog porekla, masti, mesnih prerađevima, mleka i proizvoda od mleka  i jaja, kao i alkoholnih pića, u određenom vremenskom periodu, s tim što je određenih dana dozvoljena upotreba ribe, zejtina i vina, a drugim danima se konzumira hrana pripremljena isključivo na vodi. I to je onaj telesni deo pravoslavnog posta, čija je spoljašnja manifestacija restrikcija u ishrani, što izuzetno blagotvorno deluje na organizam.

Neizostavni deo pravoslavnog posta osim tog telesnog,  jeste i duhovni post, odnosno čišćenje duše i uzdržavanje od svake vrste grešnih i loših misli, želja i dela, budući da je telesni post  tako potreban sastojak  za obuzdavanje čovekovih strasti, pre svega gordosti, oholosti i pohote.

Uzdržavanje od određenih vrsta  hrane u kontinuitetu pomaže mentalnu, emotivnu i misaonu mirnoću – stiču se smirenost i mir, telo se čisti od zaliha hrane nagomilanih tokom prethodnog perioda, organizam se čisti i od nagomilanih toksičnih materija koje nam dolaze putem vazduha, hrane i vode, podstiče se rast imuniteta… dolazi do snaženja volje, pripremamo se da ispunimo onaj teži deo zadataka koje nam određuje post, a to je unutrašnji duhovni post, zasnovan na ljubavi prema bližnjima, molitvi i milosrđu.

Stoga je veoma bitan faktor samog pravoslavnog posta raščišćavanje sa zabludom da je on sam sebi cilj. Jer, post je mnogo više od toga: sredstvo za ostvarenje viših ciljeva. A onda smo time, kao I poštovanjem tokom čitavog života svih Božjih zapovesti i uzdržavanjem od greha, spremi i za tajnu svetog pričešća.

Za razliku od navale novokomponovanog shvatanja  posta od strane jedne kategorije vernika koja se pojavila tokom demokratizacije, kao uzdržavanje od mrsne hrane i (eventualno) alkohola, po kanonima vere sam telesni post, bez tog duhovnog elementa, nije prihvatljiv. Jer, samo stvarni post, uzdržavanje i od mrsne hrane i od alkohola i od zlih misli i od telesnih užitaka, dovodi do istinskog mira u čoveku. A upravo to smirenje kao normalna i očekivana posledica stvarnog posta, dovodi do spoznaje one istine koja kaže da spasenje čoveka leži u Božjoj milosti.

Pritom je, smatraju sveti oci, sposobnost rasuđivanja, pri sticanju svih vrlina, ona najvažnija – to je dar da razlikujemo ono što je korisno od onoga što je štetno, a time i da razlučimo istinu od laži.

Još jedna zabluda novokompronovanog shvatanja posta (zbog čega se smatra da je bolje i ne postiti, nego se uzalud truditi ako je to na pogrešan način) jeste i pogled na sam post kao na puko uzdržavanje od hrane životinjskog porekla i alkohola. Pa se, recimo, posle posta na vodi jedva čeka dan kada se navali na ribu u ogromnim količinama. Ili na vino, u dane kada je moguće i njega konzumirati. Ključna reč nije ‘’jesti retko’’, već – jesti malo, onoliko koliko je neophodno da se održi vitalnost organizma, da se dakle telo okrepi i omogući nam svakodnevno funkcionisanje bez ikakvih problema i negativnih efekata, ali uz činjenje dobrih dela. Ako postom učinimo to da telo onemoća, onda slabi i naša volja, onemoćanam i duša. I time  onemogućimo ili demorališemo sami sebe za sve, pa i za dobročinstva, koja se podrazumevaju posebno u danima posta.

Zbog toga je sastavni deo samog pravoslavnog posta i prethodna konsultacija sa duhovnikom, radi utvrđivanja vrste posta koja odgovara fizičkim I duhovnim kapacitetima svakog pojedinca. Nije svako ni fizički dovoljno spreman, niti duhovno dovoljno jak, da sprovede i primeni sva stroga pravila posta, posebno kada je reč o mladima i starima, bolesnima, trudnicama, dojiljama, ljudima koji su izloženi jako teškim fizičkim naporima. Njima, naravno, duhovnik ne može ukinuti post, ali im ga svakako može olakšati, oslobađajući ih držanja onih pravila koja ih mogu ugroziti, iscrpljivati I usporiti njihove svakodnevne aktivnosti.

Pravoslavni posti su:

  • Božićni, od 15. novembra do 24. decembra, s tim što se do 17.decembra ponedeljkom sredom i petkom posti na vodi, utorkom i četvrtkom na ulju, a subotom i nedeljom može se konzumirati riba, a od 18. decembra ponedeljkom, sredom i petkom sprovodi se post na vodi, a u utorak, četvrtak, subotu i nedelju posti se na ulju.
  • Veliki (Časni) post: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak i petak su dani posta na vodi, a subota i nedelja na ulju. Riba se može jesti o Blagovestima i na Cveti.
  • Petrovski post: ponedeljkom, sredom i petkom  se posti na vodi; utorkom i četvrtkom na ulju; a subotom i nedeljom na ribi.
  • Gospojinski post: ponedeljkom, utorkom, sredom, četvrtkom i petkom je post na vodi, subotom i nedeljom se posti na ulju, a riba je dozvoljena na dan Svetog Preobraženja Gospodnjeg
  • Sredom i petkom se tokom čitave godine konzumira hrana spremana vodi, uz određene izuzetke.

Crkva je odredila  dane kada je post  razrešen: sredom i petkom, od 25. decembra do 4. januara i u sedmici iza mitara i fariseja, razrešeno je na sve i ne posti se: jedu se riba, sir, jaja i meso; tokom siropusne sedmice razrešeno je na ribu, sir i jaja, one sedmice po Vaskrsu koja je nazvana Svetlom i sedmice po Duhovima, važi razrešenje na sve, od Tomine nedelje do Duhova posti se na ulju sredom i petkom, a u sredu Prepolovljenja i u sredu Odanija Vaskrsa dozvoljeno je konzumiranje ribe. Ne posti se kada se Božić ‘’pada’’ u sredu. Budu li Petrovdan i Velika Gospojina u sredu ili petak, posti se na ribi, a ostalih dana se ne posti. Sredom, petkom ili u toku posta, desi li se neki praznik tokom godine, post takođe može biti razrešen.

Post i zdravlje

U svakoj kulturi, svakoj veri, poseban naglasak kada se govori o postu, jeste na njegovim benefitima u odnosu na zdravlje. Obično se smatra da, osim duhovne i telesne detoksikacije, post omogućava smanjenje telesne težine i da jako mnogo pomaže u borbi sa dijabetesom, bukvalno epidemije današnjice. Zbog toga ga, osim duhovnika, propagiraju i mnogi lekari.  Uostalom, šta su one dijeteteske tablice koje nam ponudi doktor čim rezultati analize krvi počnu da ukazuju na povećani holesterol, trigliceride i šećer?

U novijoj istoriji, čini se, najveću revoluciju vezanu za propagiranje posta, doneo je koncept autofagije, koji se pojavio još šezdesetih godina prošlog veka, kada je otkriveno da ćelija može uništiti samu sebe zatvaranjem sopstvenog sadržaja u membrane, pri čemu se formirane vezikule nalik vrećama transportuju u odeljak za reciklažu. A onda je japanski biolog Jošinori Osumi 2016. godine dobio Nobelovu nagradu zahvaljujući tome što je razjasnio osnovne mehanizme autofagije kod kvasca, pokazavši da I naše ćelije funkcionišu na sličan način.

I tako se širom planete raširila autofagija, često pogrešno nazivana dijetom, budući da se zapravo radi o osobenom konceptu ishrane ili posta, koji omogućava da ćelija reciklira svoj sadržaj i da čovek provodi post ili gladovanje bez osećaja gladi, pri čemu se ostvaruju benefiti ne samo u pogledu smanjenja telesne težine, već I na planu izlečenja ili ublažavanja velikog niza oboljenja, uz pojačavanje imuniteta organizma I efikasnijeg odgovora na razne infekcije.

Autofagiju je moguće izazvati i bez kalorijskih ograničenja mada je, naravno, preporučljivo, kao i u svakom postu, ne prejedati se.

Najpopularniji oblik autofagije jeste uzimanje hrane tokom osam sati i post od narednih 16 sati – takozvana dijeta 8/16, mada se kao neka vrsta pripreme za to preporučuje I blaži post koji traje najmanje 12 sati.

No, najjače efekte ima post koji traje od 24 do 48 sati i sve je više ljudi koji, ako je verovati infomacijama na društvenim mrežama, spovode upravo ovaj režim posta, redovno ili vikendom ili, pak, jednom u mesecu, dok ostalih dana odaberu neki od navedenih blažih režima.  Bitno je, dakle, u kontinuitetu ne uzimati hranu duže od 12 sati, a što je ovaj period duži, brže se postižu željeni rezultati vezani I za smanjenje telesne težine I za ublažavanje ili lečenje određenih zdravstvenih tegoba, kao I za poboljšanje celokupnog statusa organizma.

Egipatska kuhinja- najpopularnija jela i deserti

Koliko su stari Egipćani pažnje poklanjali kuvanju i hrani, najbolje govore neobično očuvani crteži scena gozbi na zidovima i tavanicama hramova i grobnica. Na crtežima i rezbarijama se jasno vide simboli voća, povrća i posuda sa đakonijama.

Ni danas se nije mnogo promenio sastav namirnica koje se koriste u egipatskim kuhinjama: pasulj, grašak, beli luk, krastavci, urme, smokve i grožđe i u drevnim su vremenima bili izuzetno popularni.  Za pravljenje hleba i piva koristili su stari Egipćani, kao i danas- pšenicu i ječam; riba i živinsko meso bili su uvek popularni; suva riba (fasieekh) je bila delikates i pripremala se tako što bi se posle čišćenja komadi ribe dobro posolili i ostavili na suncu da se suše.

Uticaji sa Istoka

Na egipatsku kuhinju veliki uticaj su imali susedi sa Bliskog Istoka. Razni narodi su ostavljali svoj trag u navikama i u svakodnevnim poslovima kao što je pripremanje jela.

Persijanci, Grci, Rimljani, Arapi i Osmanlije prvi su, pre više hiljada godina, u dolinu Nila doneli neke nove namirnice. Danas se više i ne zna pouzdano ko je pomešao sve ukuse sa Istoka, ali se i tada i danas u Kairu traže razna jela i namirnice iz Libana, Palestine, Sirije, kao i hrana iz Evrope.  Ukusna i raznovrsna hrana se spremala i služila na velikoj trpezi tokom velikih događaja (slavlja, rođendani, svadbe, sahrane).

Bilo kako bilo, egipatska kuhinja zadržala je svoju jedinstvenost. Nakon nekoliko hiljada godina, pirinač i hleb i dalje su osnovna hrana.

Molokhiyya (povrće nalik spanaću) i ful mudames (kuvani, pasirani fava pasulj) su nacionalna jela, podjednako popularna kao i prvih dana ove civilizacije. Evo nekoliko specifičnih tradicionalnih egipatskih jela koje bi svakako trebalo probati, jer turističke agencije nude uglavnom hotelski smeštaj, bilo da je u pitanju letovanje u Šarm el Šeiku ili Hurgadi, odnosno posete Kairu, Luksoru ili krstarenje Nilom. Настави са читањем „Egipatska kuhinja- najpopularnija jela i deserti“

Hrana na Kubi

Kuba je najveće ostrvo Karipskog mora (preko 11 miliona stanovnika na oko 110 km2) sa inspirativnom istorijom, raznovrsnom kulturnom baštinom i živopisnom kulinarskom tradicijom.

Na kubansku kuhinju presudno su uticali Španci, Afrikanci, Kreolci i stanovnici ostalih Karipskih ostrva.

Svako od njih donosio je vekovima svoje običaje i postupke pripreme hrane. U ovom tekstu opisaćemo neke zanimljivosti o svakodnevici na Kubi, sa posebnim osvrtom na kulinarstvo ovog dela sveta.

Pre nego odete na Kubu raspitajte se o…

Politika.

Kuba je jedna od nekolicine zemalja na svetu koja je i dalje pod uporištem komunizma  i specifične sisteme funkcionisanja: recimo, nemojte da vas iznenadi veliki broj policajaca na ulici; dobro se raspitajte šta smete da slikate, šta ne. Verovatno nećete smeti da fotografišete aerodrome, vozove, železničke stanice i luke. Posebno obratite pažnju na oblasti koja često nisu dobro označena. Настави са читањем „Hrana na Kubi“

Gost na blogu: Eva Kovač Peckai – o mačevanju, čičku, uskoro i o kuvanju

Ovo je po prvobitnoj zamisli trebalo da bude mesto na kojem ćemo objaviti tekst Eve Kovač Peckai o lekovitom bilju, o čemu već dugo vremena piše i za Bunjevačke novine. No, kako su naši razgovori u vezi s tim tekstom odmicali, otkrivala sam sve zanimljivije detalje iz biografije ove višestrane osobe čiji penzionerski dani su ispunjeni ne samo brigom o porodici, već i mnogobrojnim aktivnostima, interesovanjima i hobijima. I stoga vam najpre predstavljamo ovu zanimljivu Somborku kroz nekoliko crtica iz njene bogate biografije.

Eva Kovač Peckai
Eva Kovač Peckai

Rođena je 1953. godine u Somboru, u prosečnoj jugoslovenskoj porodici i, kaže, od svojih divnih roditelja naučila je mnogo toga dobrog. U rodnom gradu se školovala, učeći i da plete, hekla, šije, kuva i… baveći se sportom. Najpre, sa šest godina je počela da se bavi plivanjem, a zatim sa devet i – mačevanjem. Vremenom je ljubav prema mačevanju prevagnula, pa se njime bavila narednih 15 godina, sve do udaje. Započeti Farmaceutski fakultet nije završila, a napominje: diplomirala sam u braku i na odgajanju dvoje dece.

Mačevalački kolaž
Mačevalački kolaž

U mačevanju je postigla značajne rezultate i jedino za čim žali je što u svojoj sportskoj karijeri nema učešće na Olimpijadi: država nije imala para da pošalje ekipu na ovo takmičenje.

Već posle nekoliko meseci od početka bavljenja mačevanjem postala je pionirski vojvođanski prvak. Za nju samu najvažniji i presudan pehar je onaj koji je osvojila na Internacionalnom prvenstvu u Zagrebu – Sajamski kup Zagreba, koji se i danas odrzava. Prvo mesto osvojila je u  trostrukom baražu sa Verom Jeftimijades i Svetlanom Kukic, te 1969. godine sa nepunih 17 godina,  a prvenstvo je bilo seniorko. Na Balkanijadi u Atini 1971. godine osvojila je sa ekipom bronzanu medalju, a na Balkanijadi u Bukurestu 1973. brozanu medalju u ekipnom i 7 mesto u pojedinačnom plasmanu.
Dva puta je učestvovala na evropskom ženskom seniorskom prvenstvu u Torinu i
jednom na svetskom u Beču.
Dobitnica je Oktobarske nagrade Sombora.
Skoro 30 godina  piše o lekovitom bilju. Voli da kuva, da slika i da fotografiše, uživa u prirodi, u šetnji, ali i u svom seoskom domu, otkad ga je zamenila za gradski život.
U ovom broju objavljujemo tekst Eve Kovač Peckai o čičku, a uskoro i neke od njenih fantastičnih vojvođanskih recepata.

U šetnji
U šetnji

ČIČAK – ARTICIM LAPPA – KOROV ILI LEKOVITA BILJKA

Čičak je poreklom iz Azije. Rasprostranjen je po Severnoj Americi i Evropi.
U Srbiji spada medju najrasprostranjeniji korov.
Njegova nalazišta su pored puteva, neobradjena polja, livade, pored potoka i reka.
Čičak je dvogodičnja biljka U prvoj godini pojavljuje se veliki prizemni listovi sa
peteljkama nepravilnog srcastog oblika. U drugoj godini izrasta dugačka uspravna
veoma razgranata stabljika. Odući prema vrhu listovi su sve manji. Cveta u
glavicama zeleno-crvenim, gusto zbijenim. Može narasti do 1,5 metar u
visinu, koren mu je vretenast, a listivi dugi i do 50cm.
U prošlosti se koristio kao hrana i lek protiv artritisa i gihta.
Veoma je cenjen u tradicionalnoj medicini.
Kod čička je svaki deo lekovit: list, seme, koren.
Za lekovite svrhe i upotrebu sakuplja se dvogodišnji koren.

LEKOVITOST ČIČKA

Koren se koristi kao protivotrov,  pospešuje mokrenje, znojenje, čisti krv.
Mlado lišće se koristi kod upale želuca, kod nadutosti, kod čireva i ranica u ustima.
Napitak se sprema tako što se 10 grama suvog mladog lišća kuva 5 minuta u
jednoj litri vode.
Seme čička ima jaču moć od korenai lišča. Od njega se priprema čičkovo ulje koje se koristi protiv peruti i kod opadanje kose.
Ulje se priprema tako što se šaka suvog i samlevenog semena sipa u staklenu
teglu, prelije se sa 2 kašike dobre domace rakije ili medicinskog alkohola i
ostavi da odstoji tri nedelje, a zatim se dodaju tri litra domaceg maslinovog ulja i
ponovo ostavi  četiri nedelje da odstoji, zatvoreno gazom kako bi ispario alkohol, uz povremeno mućkanje.
Od korena čička se pravi napitak protiv reume, artritisa i gihta na sledeći način;
jednu supena kašiku suvog korena čička i toliko lišča čička kuvati u pola litre vode pet minuta. Ostaviti poklopljeno 10-15 minuta. Pije se
ujutro i uveče po 2 supene kasike.
Koren čička se ranije koristio za lečenje polnih bolesti, čireva i rana na sledeći
način: koren čička se mleo u prah i mešao sa maslinovim uljem. Time su se mazale
gnojne rane.

Mast od čička se dobija tako što se svež kren isecka na sitne kockice i iz njega se
iscedi što više soka, koji se pomeša sa nesoljenom, devet puta propranom i na gazu
promešanom svinjskom mašću.  Mast se čuva u frižideru u staklenoj posudi dobro
zatvorena.
Nekoliko puta na dan se nanosi na problematičnu kožu!
Jos jedan način za pravljenje čaja od čička: jednu supenu  kašiku suvog korena
čučka preliti vrelom vodom – 3 dcl i ostaviti da kuva 3 minuta.Skinuti sa vatre, ostaviti poklopljeno 15 minuta. Pije se sa medom u gutljajima nekoliko puta na dan ili se koristi za obloge.
Losion za kosu od čička: svež koren – 30 grama čička, preliti sa 300 ml
ključale vode i kuvati 15 minuta na tihoj vatri. Posle kuvanja dodati jednu
kašiku jabukovog domačeg sirceta i jednu manju glavicu narezanog
crvenog luka. Ostaviti da odstoji ceo dan  i procediti.
Ovaj losion se nanosi na glavu. Trebalo bi da stoji sat vremena, posle čega se kosa
opere veoma blagim šamponom ili dečijim sapunom.
Suvi prah od korena čička pomešan sa zečijim uljem izvlači strana tela iz rane.
U slučaju peremećaja Nervus Facijalis-nerva lica, zdrobi se svež koren i lišće sa
donjim delom stabljike i to se privije na zdravu stranu!
Kada se lišće čička skuva u belom domaćem vinu, leči mokraćne puteve i čisti od
kamenaca.
Koren čička je čest sastojak raznih čajnih mešavina.
Pomešan sa listom crnog duda i borovnice koristi se kod  dijabetesa.
Pomešan sa listom žalfije i kupine koristi se kod upale grla i krajnika
Lišće čička je jestivo i može se koristiti kao salata.
Na Havajima je rasprostranjeno mišljenje da čičak ima afrodizijačko dejstvo pa se
mladencima uoči prve bračne noći poklanja koren čička!

ČAJNA MEŠAVINA ZA ČIŠČENJE ORGANIZMA
– koren čička 100 grama
– rastavić 100 grama
– laneno seme 100 grama
– kopriva 100 gramaSve biljke pomešati pa 5 supenih kašika preliti  litrom ključale vode, promešati i ostaviti  da odstoji pola sata. Procediti kroz gazu i popiti celu količinu u toku dana.

ČAJNA MEŠAVINA ZA ORGANE ZA VARENJE
-čičak 100 grama
-nana 100 grama
-hajdučka trava 100 grama
Sve biljke pomešati  i 2 supene kašike i preliti šoljom ključale vode, poklopiti i ostaviti da odstoji pola s

Čili kon karne na srpski način

Ne znam kakvo je uvreženo mišljenje kada je strana kuhinja u pitanju, ali ja smatram da je meksičko jelo originalno jedno ako se krčka u nekoj kuhinji u Meksiku, kinesko u Kini, rusko u Rusiji… Jer, sve i da se do najmanje sitnice pridržavate uputstva i sledite recept od prvog slova do poslednje tačke, niti će čili kon karne o kojem ćemo danas, biti isti u Teksasu (koji ga prisvaja ko usvojeno čedo) ili u Beogradu, kao u nekom zabačenom meksičkom selu; niti brokoli spremljen po sečuanskom receptu ima isti ukus bilo gde kao na bilo kojoj tački ogromne Kine, niti ćete boršč jesti s istim oduševljenjem u Moskvi i u ruskom restoranu u Pekingu (doduše, probala sam  tamo i očajno loše peljmene  ali mu dođe na isto).

Srpski čili kon karne
Srpski čili kon karne

Zašto je to tako? Pretpostavljam, stoga što sastojci nisu istog kvaliteta – ni miris, ni ukus, a ni izgled. Nisu ni krava ni svinja isto rasle, nisu jele ni isto pomije ni istu travu, žito i kukuruz na svakom meridijanu imaju drugačiji šmek.

Настави са читањем „Čili kon karne na srpski način“

Zimnica – paprika punjena šargarepom, belim lukom i peršunom

Posle cepkanog ajvara koji mi je bio omiljeni doručak, ručak i večera (svaki put na različiti način) najomiljenija zimnica u detinjstvu bile su mi paprike punjene rendanom šargarepom, sa dodatkom belog luka i peršuna. Mnogo lepe paprike, one najlepše i, ako volite, i najveće odnosno najduže, pa još u raznim bojama… crvena, narandžasta, narandžastožuta… Moja majka ih je spremala maestralno. Nisam ih dugo spremala, ali ove godine imam poseban razlog da se vratim njenom receptu: na Krstovdan će biti tri decenije od kako živim bez nje. Moja Sofija, jedina i neponovljiva.

Potrebno je:

10 kilograma paprika – rekoh, ja za ovu namenu biram uvek najlepše, najšarenije i najveće ili one klasične paprike kojih ima u raznim bojama, dakle ne ajvarku

250 gr šećera

125 gr soli

1 šoljica esencije

2 šoljice zejtina

(to su one šoljice iz kojih se nekada pila kafa, duplo manje od danas modernih)

Настави са читањем „Zimnica – paprika punjena šargarepom, belim lukom i peršunom“

Džem, pekmez, marmelada, kompot… od šljiva – bez šećera, sa šećerom, bez začina, sa začinima

Pravo je vreme da se plodovi leta spakuju za zimu, što u prerađenom, što u zamrznutom obliku. A kada je šljiva u pitanju, gotovo da je minut do dvanaest. Tim pre što, čini mi se, šljiva nikada nije bila jeftinija. Počela sam s plaćanjem 50 dinara za kilogram pa 35, a evo već dva dana prelepe krupne slatke i neoštećene šljive plaćam svega 30 dinara. Naravno, cena važi za količine preko 10 kg. Bez koliko, iskreno rečeno, i ne vredi ništa počinjati. Ako se sad pitate, pa šta će mi tolike šljive, kad moji više vole palačinke sa eurokremom ili nutelom, a i džem i pekmez iz radnje su im nekako draži nego ovaj iz kućne radinosti – onda i ne gubite vreme na ovoj stranici.

Prve žljive spakovane u teglu
Prve žljive spakovane u teglu

ZAŠTO ŠLJIVA?

Настави са читањем „Džem, pekmez, marmelada, kompot… od šljiva – bez šećera, sa šećerom, bez začina, sa začinima“

5 recepata omiljenih jela starih ljudi

Sasvim je razumljivo da se s godinama, koje nas preoblikuju, izgrađuju, usavršavaju i menjaju u svakom pogledu, menjaju i naši ukusi. Omiljena nam je jedna boja pa nam  naprasno neprikosnovena postane neka iz sasvim druge palete, odjednom zavolimo moravac iako smo do juče đuskali jedino uz rok, a ni sami sebi ne umemo da objasnimo kako smo nekada mogli da čitamo neke knjige kojih bi danas najradije i da se ne sećamo.

Kada je hrana u pitanju, tu već promena izbora ne mora biti stvar čovekove volje – krvna slika, stanje zuba i probavnog sistema, kao i ostali zdravstveni faktori često imaju najjači uticaj na promenu jelovnika do kojeg dolazi s godinama. Sve više se preferira lagana hrana, meka pod zubima (ili, često – pod vilicama), što manje začinjena, bez klasične zaprške koja se po preporucui lekara zamenjuje zaprškom „na vodi“… neki izbegavaju mleko i mlečne proizvode, drugi grašak i šargarepu, treći imaju nadimanje od nekada omiljenog pasulja ili kupusa.

Čorbica od povrća

Nega starih s puno pažnje

Za ovu priliku, donosimo vam recepte za pet omiljenih i preporučljivih recepata za stare ljude kakve smo opisali (veliku sreću imaju oni koji, i pored godina, nisu iz ovakve priče, odnosno mogu i dalje da jedu sve što im je volja). Jer, nega starih ljudi, kojoj se u mnogim porodicama odnose sa puno pažnje i truda, ne uključuje samo brigu o njihovom lečenju kada su bolesni, već i sve aspekte njihovog života, u kojima ishrana ima i te kako značajno mesto.

Настави са читањем „5 recepata omiljenih jela starih ljudi“

Najbolja hrana za zdravlje zuba

Na zdravlje zuba utiču različiti faktori kao što su genetika i oralna higijena. Ali faktor koji je najčešće zapostavljan ali je istovremeno i poprilično važan jeste ishrana. Čak i da imate dobru genetiku, dobrog stomatologa i redovno perete zube i koristite konac, možete razviti karijes i bolesti desni ako ne obraćate pažnju na to šta jedete.

Šta treba izbegavati?

Zdrava hrane ima blagotvorna dejstva po čitav organizam, pa i na zube. Ipak se više skreće pažnja na to šta ne treba jesti da bi zubi bili zdravi, od toga šta bi trebalo. Najnezdravija hrana za zube su grisine, slatkiši i industrijski obrađeni proizvodi. Oni imaju dosta šećera i skroba koji stvaraju savršeno tlo za razmnožavanje bakterija u ustima.

Od pića na prvom mestu se nalaze slatki i gazirani sokovi koji nagrizaju zubnu gleđ, čime zubi imaju slabiju odbranu od karijesa. Negazirane sokove sa šećerom isto ne treba piti, barem ne često, jer ni oni generalno nisu ništa bolji za zube, samo malo manje invazivni od gaziranih sokova Настави са читањем „Najbolja hrana za zdravlje zuba“

Kako se hladila hrana od davnina do danas

Zamislite vreme bez frižidera i hladnjaka.

Zamislite koliko je napora i pokušaja bilo kroz istoriju dok nismo došli do današnjeg samootapajućeg frižidera. Sad je lako, pozovete Status Frigo i oni vam na kućnu adresu pošalju ovo čudo nauke. A vama ostaje da uživate bezbrižno sa sladoledom u ruci i bezbrižno planirate novi dan, bez bojazni da li će se hrana pokvariti i da li ste sigurni u uređaj koji ste upravo nabavili. Настави са читањем „Kako se hladila hrana od davnina do danas“

I uniforma čini kuvara

Karirani stolnjaci na kojima ustajali tragovi muva, ako ne i hrane koju su ko zna kad mušterije prosule po njima, svedoče o datumu pranja, ustajali vazduh koji odiše memlom podruma iz kojeg i leti vonja na turišiju i ukiseljeni kupus, smrknuti lenji konobar koji izgužvanim požutelim peškirčetom mlati muve kad mu dosade, okrnjeni tanjiri i ulepljeni karafindli, kuvari čija radna odela svedoče o tome šta su kuvali danas, juče, prekjuče i ko zna još kad… skoro pa da su isčezli iz naše stvarnosti. Настави са читањем „I uniforma čini kuvara“

Hrana koju morate probati na putovanjima

„Onaj ko nikada nije putovao misli da je njegova majka najbolji kuvar na svetu“ (Kenijska poslovica)

Hrana je ključna za čoveka. Ona je esencijalni deo čovekovog života, ključna je za njegov opstanak, vezana je za tradiciju i kulturu svakog naroda, oslikava način života, u njenu čast se organizuju festivali, čini da nam bude ugodno… Zato su jela, specijaliteti, poslastice, nezaobilazan deo svakog putovanja.

Istražili smo internet i pročitali puno tekstova o tome koju hranu obavezno treba probati na putovanjima. Liste iz različitih izvora u većini slučajeva su gotovo identične. Po tome, lista 10 najboljih jela mogla bi da izgleda ovako:

#1 Austrija: Bečka štrudla sa jabukama

Gde god da se nađete u Austriji, možete probati njihovu štrudlu sa jabukama. Služe je u svakom kafiću, restoranu, fast food kioscima… Štrudla je hrskava i sočna istovremeno, a obično se jede uz šlag, puding, sladoled ili topli krem od vanile. Austrijanci je tradicionalno konzumiraju popodne, uz kafu.

Bečke štrudle sa jabukom
Bečke štrudle sa jabukom

#2 Mađarska: Gulaš

Gulaš je zaštitni znak mađarske kuhinje. Priprema se od mesa, najčešće goveđeg ili svinjskog, a pored mesa njegovi ključni sastojci su crni luk i slatka mlevena paprika. Postoje brojne vrste gulaša, za čiju pripremu se koriste i razni drugi začini, najčešće biber, lovor, kim, majonar itd.

Mađarski gulaš
Mađarski gulaš

Gulaš se servira uz dodatak pire krompira ili kuvane testenine.  Septembra svake godine u mađarskom gradu Solnoku organizuje se tradicionalni festival gulaša, gde možete probati najrazličitije vrste ovog fantastičnog jela. Настави са читањем „Hrana koju morate probati na putovanjima“

Zeljanica od domaćih kora – Javorka Filipović

Javorka Filipović je jedan od onih tihih, nenametljivih ljudi, koja sve što radi, radi temeljno, strpljivo i – odlično. Pa je takav i njen blog, mnogima poznate Kuhinjske čarolije, na kojem početnici u kulinarstvu mogu naći uistinu sjajne recepte, sa detaljnim objašnjenjima i uputstvima,  a oni sa više iskustva u kuhinji uvek mogu pronaći neki nov i zanimljiv recept ili bar poznato jelo pripremljeno na malo drugačiji način.

Javorka Filipović
Javorka Filipović

Uz njeno dopuštenje, danas vam predlažemo recept sa Kuhinjskih čarolija za popularni srspki specijalitet – pitu zeljanicu od domaćih kora.

Kako reče Jafi, ima i nekoliko caka… tako da svakako ne možete da omanete, pratite li njena uputstva.

Настави са читањем „Zeljanica od domaćih kora – Javorka Filipović“

Kuhinja braničevskog kraja: golubačka pohovana kopriva i riba od „pre dva sata“

Nemačka vladina organizacija za međunarodnu saradnju – GIZ, organizovala je proteklih dana upoznavanje po 10 nemačkih i srpskih blogera (#zehnpluszehn)  sa  projektima podrške preduzetništvu u Srbiji koje pomažu tamošnji  poreski obveznici. Osim konkretnih projekata (od razvoja turističke infrastrukture do pokretanja i razvoja poljoprivredne i maloprivredničke proizvodnje, o čemu sam pisala ovde), kombinovane nemačko – srpske blogerske ekipe imale su prilike da se upoznaju i sa gastronomskim specifičnostima, kapacitetima i potencijalima  krajeva Srbije koje su obilazile: od svrljiškog belmuža i jagnjetine sa ražnja, vampirskog pekmeza i raznih vrste džemova od divljeg autohtonog voća, preko vina iz Rajačkih pimnica i rakije sa lekovitim biljem, proje sa divljim lukom – sremušem… pa sve do onih sjajnih braničevskih specijaliteta i delikatesa o kojima ću vam ovde govoriti.

Priznajem, skoro polovinu od ponuđene nam hrane u predivnoj bašti restorana na samoj dunavskoj obali, nedaleko od  zidina golubačke Tvrđave koja se revitalzuje, gotovo da nisam ili uopšte nisam ni okusila. Ne stoga što sam mrljava na hranu ili, nedajbože, ne volim da jedem, već zato što sam se skoncentrisala da, u  nemalom izboru hrane koju ili prvi put probam ili prvi put čujem za nju ili, pak, nemam  često prilike da je konzumiram apsolutno svežu, uživam maksimalno. Po principu, sad i, ako ne nikad više, ono – ko zna kad će biti sledeće prilike.

Posle golubačke biciklističke ture oko Dunava, duge 13 km, nekima je odlično pasala domaća, kvalitetna rakija (ako je i ne pijem, imam sve reference da se mojoj oceni veruje, budući da sam suproizvođač iste… i na isti, domaći i neiskvareni način pravljene, koju moje kolege davno nazvaše tatovačom).

Настави са читањем „Kuhinja braničevskog kraja: golubačka pohovana kopriva i riba od „pre dva sata““

Pire od pečenog patlidžana

Sezona mu je u jesen, ali ništa ne smeta da ga pripremite i u proleće. Možda ne u količinama kao u jesen, ali da se osveži jelovnik može i sa malo.

Pire od plavog paradajza
Pire od plavog paradajza

POTREBNO JE:

  • jedan ili više plavih paradajza
  • maslinovo ulje
  • beli luk
  • limunov sok
  • so, biber, peršun

PRIPREMANJE

  • opran patlidžan osušiti krpom i staviti na pleh obložen pek papirom da se ispeče – gotov je kada korica s gornjeg dela padne, odnosno kada je mek na dodir
  • ohladiti, oljuštiti i ocediti pa izmiksati
  • dodavati maslinovo ulje po ukusu, kao u majonez i posoliti
  • dodati sve začine i još jednom dobro izmiksati
  • na kraju preliti limunovim sokom

Služiti kao namaz za doručak ili kao prilog uz meso i ribu.