Svaki voljni prestanak konzumiranja hrane ili hrane i pića, u određenom vremenskom periodu, naziva se postom.
Sprovodi se u vidu potpunog ili delimičnog suzdržavanja, zavisno od toga da li se u vremenu posta uopšte ne koristi hrana ili je u pitanju uzdržavanje samo od određenih vrsta namirnica.
Nezavisno od toga da li je u pitanju post iz verskih ili iz medicinskih razloga, on dovodi do detoksikacije organizma.
Samo u izuzetnim situacijama svodi se na potpuno gladovanje (obično u slučajevima kancera, kada se potpuna restrikcija hrane u određenom vremenskom periodu koristi u tretmanu oboljenja), a najčešće post podrazumeva suzdržavanje od određene hrane u nekom vremenskom periodu ili potpuni prestanak uzimanja hrane, takođe u određenom periodu. Tako je u pravoslavlju post danonoćan u određenim periodima, definisanim verskim kalendarom i tada se ne konzumiraju određene vrste namirnica, kod katolika post je uzimanje samo jednog obroka u danu, muslimani tokom meseca Ramazana ništa ne jedu u jednim periodu dana, a monaškim pravilima budizma propisano je suzdržavanje od hrane od podneva jednog do svitanja drugog dana, što su pojedini svetovnjaci prihvatili kao pravilo u vreme mladog i punog Meseca.
Post u pravoslavlju
Uzdržavanje od hrane u pravoslavlju podrazumeva odsustvo određene, pre svega mrsne hrane – mesa životinjskog porekla, masti, mesnih prerađevima, mleka i proizvoda od mleka i jaja, kao i alkoholnih pića, u određenom vremenskom periodu, s tim što je određenih dana dozvoljena upotreba ribe, zejtina i vina, a drugim danima se konzumira hrana pripremljena isključivo na vodi. I to je onaj telesni deo pravoslavnog posta, čija je spoljašnja manifestacija restrikcija u ishrani, što izuzetno blagotvorno deluje na organizam.
Neizostavni deo pravoslavnog posta osim tog telesnog, jeste i duhovni post, odnosno čišćenje duše i uzdržavanje od svake vrste grešnih i loših misli, želja i dela, budući da je telesni post tako potreban sastojak za obuzdavanje čovekovih strasti, pre svega gordosti, oholosti i pohote.
Uzdržavanje od određenih vrsta hrane u kontinuitetu pomaže mentalnu, emotivnu i misaonu mirnoću – stiču se smirenost i mir, telo se čisti od zaliha hrane nagomilanih tokom prethodnog perioda, organizam se čisti i od nagomilanih toksičnih materija koje nam dolaze putem vazduha, hrane i vode, podstiče se rast imuniteta… dolazi do snaženja volje, pripremamo se da ispunimo onaj teži deo zadataka koje nam određuje post, a to je unutrašnji duhovni post, zasnovan na ljubavi prema bližnjima, molitvi i milosrđu.
Stoga je veoma bitan faktor samog pravoslavnog posta raščišćavanje sa zabludom da je on sam sebi cilj. Jer, post je mnogo više od toga: sredstvo za ostvarenje viših ciljeva. A onda smo time, kao I poštovanjem tokom čitavog života svih Božjih zapovesti i uzdržavanjem od greha, spremi i za tajnu svetog pričešća.
Za razliku od navale novokomponovanog shvatanja posta od strane jedne kategorije vernika koja se pojavila tokom demokratizacije, kao uzdržavanje od mrsne hrane i (eventualno) alkohola, po kanonima vere sam telesni post, bez tog duhovnog elementa, nije prihvatljiv. Jer, samo stvarni post, uzdržavanje i od mrsne hrane i od alkohola i od zlih misli i od telesnih užitaka, dovodi do istinskog mira u čoveku. A upravo to smirenje kao normalna i očekivana posledica stvarnog posta, dovodi do spoznaje one istine koja kaže da spasenje čoveka leži u Božjoj milosti.
Pritom je, smatraju sveti oci, sposobnost rasuđivanja, pri sticanju svih vrlina, ona najvažnija – to je dar da razlikujemo ono što je korisno od onoga što je štetno, a time i da razlučimo istinu od laži.
Još jedna zabluda novokompronovanog shvatanja posta (zbog čega se smatra da je bolje i ne postiti, nego se uzalud truditi ako je to na pogrešan način) jeste i pogled na sam post kao na puko uzdržavanje od hrane životinjskog porekla i alkohola. Pa se, recimo, posle posta na vodi jedva čeka dan kada se navali na ribu u ogromnim količinama. Ili na vino, u dane kada je moguće i njega konzumirati. Ključna reč nije ‘’jesti retko’’, već – jesti malo, onoliko koliko je neophodno da se održi vitalnost organizma, da se dakle telo okrepi i omogući nam svakodnevno funkcionisanje bez ikakvih problema i negativnih efekata, ali uz činjenje dobrih dela. Ako postom učinimo to da telo onemoća, onda slabi i naša volja, onemoćanam i duša. I time onemogućimo ili demorališemo sami sebe za sve, pa i za dobročinstva, koja se podrazumevaju posebno u danima posta.
Zbog toga je sastavni deo samog pravoslavnog posta i prethodna konsultacija sa duhovnikom, radi utvrđivanja vrste posta koja odgovara fizičkim I duhovnim kapacitetima svakog pojedinca. Nije svako ni fizički dovoljno spreman, niti duhovno dovoljno jak, da sprovede i primeni sva stroga pravila posta, posebno kada je reč o mladima i starima, bolesnima, trudnicama, dojiljama, ljudima koji su izloženi jako teškim fizičkim naporima. Njima, naravno, duhovnik ne može ukinuti post, ali im ga svakako može olakšati, oslobađajući ih držanja onih pravila koja ih mogu ugroziti, iscrpljivati I usporiti njihove svakodnevne aktivnosti.
Pravoslavni posti su:
- Božićni, od 15. novembra do 24. decembra, s tim što se do 17.decembra ponedeljkom sredom i petkom posti na vodi, utorkom i četvrtkom na ulju, a subotom i nedeljom može se konzumirati riba, a od 18. decembra ponedeljkom, sredom i petkom sprovodi se post na vodi, a u utorak, četvrtak, subotu i nedelju posti se na ulju.
- Veliki (Časni) post: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak i petak su dani posta na vodi, a subota i nedelja na ulju. Riba se može jesti o Blagovestima i na Cveti.
- Petrovski post: ponedeljkom, sredom i petkom se posti na vodi; utorkom i četvrtkom na ulju; a subotom i nedeljom na ribi.
- Gospojinski post: ponedeljkom, utorkom, sredom, četvrtkom i petkom je post na vodi, subotom i nedeljom se posti na ulju, a riba je dozvoljena na dan Svetog Preobraženja Gospodnjeg
- Sredom i petkom se tokom čitave godine konzumira hrana spremana vodi, uz određene izuzetke.
Crkva je odredila dane kada je post razrešen: sredom i petkom, od 25. decembra do 4. januara i u sedmici iza mitara i fariseja, razrešeno je na sve i ne posti se: jedu se riba, sir, jaja i meso; tokom siropusne sedmice razrešeno je na ribu, sir i jaja, one sedmice po Vaskrsu koja je nazvana Svetlom i sedmice po Duhovima, važi razrešenje na sve, od Tomine nedelje do Duhova posti se na ulju sredom i petkom, a u sredu Prepolovljenja i u sredu Odanija Vaskrsa dozvoljeno je konzumiranje ribe. Ne posti se kada se Božić ‘’pada’’ u sredu. Budu li Petrovdan i Velika Gospojina u sredu ili petak, posti se na ribi, a ostalih dana se ne posti. Sredom, petkom ili u toku posta, desi li se neki praznik tokom godine, post takođe može biti razrešen.
Post, slava i porodična tradicija
U srpskoj pravoslavnoj tradiciji, post je neraskidivo povezan sa slavom. Kada slava pada u vreme posta, cela trpeza je posna. To ne umanjuje radost praznika, već joj daje drugačiji, smireniji ton. Posna slava podseća da je suština slave u molitvi, zajedništvu i sećanju na sveca zaštitnika, a ne u raskoši jela.
Na isti način, post utiče i na druge porodične običaje. On uvodi red, podseća na kontinuitet sa precima i čuva vezu između vere i svakodnevnog života. Za mnoge porodice, upravo je post trenutak kada se tradicija najjasnije oseća i prenosi na mlađe generacije.
Parastos i post – tišina sećanja i poštovanja
Parastos, kao molitveni pomen upokojenima, često se služi u vreme posta ili u posnim danima. I tada je trpeza, ako je ima, isključivo posna. Razlog za to nije samo crkveno pravilo, već duboka simbolika.
Post u ovom kontekstu izražava smirenje, poštovanje i svest o prolaznosti života. On pomaže da se pažnja ne zadrži na spoljašnjem, već na molitvi i sećanju. Parastos u vreme posta podseća da je smrt deo života, ali i da se vera proteže izvan granica vidljivog.
U tom smislu, posna trpeza na parastosu nije znak siromaštva ili uskraćenosti, već izraz unutrašnjeg dostojanstva i molitvene ozbiljnosti. Više detalja o organizaciji sahrane u vreme posta ovde: https://parastosnis.com/.
Post i zdravlje
U svakoj kulturi, svakoj veri, poseban naglasak kada se govori o postu, jeste na njegovim benefitima u odnosu na zdravlje. Obično se smatra da, osim duhovne i telesne detoksikacije, post omogućava smanjenje telesne težine i da jako mnogo pomaže u borbi sa dijabetesom, bukvalno epidemije današnjice. Zbog toga ga, osim duhovnika, propagiraju i mnogi lekari. Uostalom, šta su one dijeteteske tablice koje nam ponudi doktor čim rezultati analize krvi počnu da ukazuju na povećani holesterol, trigliceride i šećer?
U novijoj istoriji, čini se, najveću revoluciju vezanu za propagiranje posta, doneo je koncept autofagije, koji se pojavio još šezdesetih godina prošlog veka, kada je otkriveno da ćelija može uništiti samu sebe zatvaranjem sopstvenog sadržaja u membrane, pri čemu se formirane vezikule nalik vrećama transportuju u odeljak za reciklažu. A onda je japanski biolog Jošinori Osumi 2016. godine dobio Nobelovu nagradu zahvaljujući tome što je razjasnio osnovne mehanizme autofagije kod kvasca, pokazavši da I naše ćelije funkcionišu na sličan način.
I tako se širom planete raširila autofagija, često pogrešno nazivana dijetom, budući da se zapravo radi o osobenom konceptu ishrane ili posta, koji omogućava da ćelija reciklira svoj sadržaj i da čovek provodi post ili gladovanje bez osećaja gladi, pri čemu se ostvaruju benefiti ne samo u pogledu smanjenja telesne težine, već I na planu izlečenja ili ublažavanja velikog niza oboljenja, uz pojačavanje imuniteta organizma I efikasnijeg odgovora na razne infekcije.
Autofagiju je moguće izazvati i bez kalorijskih ograničenja mada je, naravno, preporučljivo, kao i u svakom postu, ne prejedati se.
Najpopularniji oblik autofagije jeste uzimanje hrane tokom osam sati i post od narednih 16 sati – takozvana dijeta 8/16, mada se kao neka vrsta pripreme za to preporučuje I blaži post koji traje najmanje 12 sati.
No, najjače efekte ima post koji traje od 24 do 48 sati i sve je više ljudi koji, ako je verovati infomacijama na društvenim mrežama, spovode upravo ovaj režim posta, redovno ili vikendom ili, pak, jednom u mesecu, dok ostalih dana odaberu neki od navedenih blažih režima. Bitno je, dakle, u kontinuitetu ne uzimati hranu duže od 12 sati, a što je ovaj period duži, brže se postižu željeni rezultati vezani I za smanjenje telesne težine I za ublažavanje ili lečenje određenih zdravstvenih tegoba, kao I za poboljšanje celokupnog statusa organizma.
