Post: duhovno i telesno čišćenje organizma

Svaki voljni prestanak konzumiranja hrane ili hrane i pića, u određenom vremenskom periodu, naziva se postom.

Sprovodi se u vidu potpunog ili  delimičnog suzdržavanja, zavisno od toga da li se u vremenu posta uopšte ne koristi hrana ili je u pitanju uzdržavanje  samo od određenih vrsta namirnica.

Nezavisno od toga da li je u pitanju post iz verskih ili iz medicinskih razloga, on dovodi do detoksikacije organizma.

Samo u izuzetnim situacijama svodi se na potpuno gladovanje (obično u slučajevima kancera, kada se potpuna restrikcija hrane u određenom vremenskom periodu koristi u tretmanu oboljenja), a najčešće post podrazumeva suzdržavanje od određene hrane u  nekom vremenskom periodu ili  potpuni prestanak uzimanja hrane, takođe u određenom periodu. Tako je u pravoslavlju post danonoćan u određenim periodima, definisanim verskim kalendarom i tada se ne konzumiraju određene vrste namirnica, kod katolika post je uzimanje samo jednog obroka u danu, muslimani tokom meseca Ramazana ništa ne jedu u jednim periodu dana, a monaškim pravilima budizma propisano je suzdržavanje od hrane od podneva jednog do svitanja drugog dana, što su pojedini svetovnjaci prihvatili kao pravilo u vreme mladog i punog Meseca.

Post u pravoslavlju

Uzdržavanje od hrane u pravoslavlju podrazumeva odsustvo određene, pre svega mrsne hrane – mesa životinjskog porekla, masti, mesnih prerađevima, mleka i proizvoda od mleka  i jaja, kao i alkoholnih pića, u određenom vremenskom periodu, s tim što je određenih dana dozvoljena upotreba ribe, zejtina i vina, a drugim danima se konzumira hrana pripremljena isključivo na vodi. I to je onaj telesni deo pravoslavnog posta, čija je spoljašnja manifestacija restrikcija u ishrani, što izuzetno blagotvorno deluje na organizam.

Neizostavni deo pravoslavnog posta osim tog telesnog,  jeste i duhovni post, odnosno čišćenje duše i uzdržavanje od svake vrste grešnih i loših misli, želja i dela, budući da je telesni post  tako potreban sastojak  za obuzdavanje čovekovih strasti, pre svega gordosti, oholosti i pohote.

Uzdržavanje od određenih vrsta  hrane u kontinuitetu pomaže mentalnu, emotivnu i misaonu mirnoću – stiču se smirenost i mir, telo se čisti od zaliha hrane nagomilanih tokom prethodnog perioda, organizam se čisti i od nagomilanih toksičnih materija koje nam dolaze putem vazduha, hrane i vode, podstiče se rast imuniteta… dolazi do snaženja volje, pripremamo se da ispunimo onaj teži deo zadataka koje nam određuje post, a to je unutrašnji duhovni post, zasnovan na ljubavi prema bližnjima, molitvi i milosrđu.

Stoga je veoma bitan faktor samog pravoslavnog posta raščišćavanje sa zabludom da je on sam sebi cilj. Jer, post je mnogo više od toga: sredstvo za ostvarenje viših ciljeva. A onda smo time, kao I poštovanjem tokom čitavog života svih Božjih zapovesti i uzdržavanjem od greha, spremi i za tajnu svetog pričešća.

Za razliku od navale novokomponovanog shvatanja  posta od strane jedne kategorije vernika koja se pojavila tokom demokratizacije, kao uzdržavanje od mrsne hrane i (eventualno) alkohola, po kanonima vere sam telesni post, bez tog duhovnog elementa, nije prihvatljiv. Jer, samo stvarni post, uzdržavanje i od mrsne hrane i od alkohola i od zlih misli i od telesnih užitaka, dovodi do istinskog mira u čoveku. A upravo to smirenje kao normalna i očekivana posledica stvarnog posta, dovodi do spoznaje one istine koja kaže da spasenje čoveka leži u Božjoj milosti.

Pritom je, smatraju sveti oci, sposobnost rasuđivanja, pri sticanju svih vrlina, ona najvažnija – to je dar da razlikujemo ono što je korisno od onoga što je štetno, a time i da razlučimo istinu od laži.

Još jedna zabluda novokompronovanog shvatanja posta (zbog čega se smatra da je bolje i ne postiti, nego se uzalud truditi ako je to na pogrešan način) jeste i pogled na sam post kao na puko uzdržavanje od hrane životinjskog porekla i alkohola. Pa se, recimo, posle posta na vodi jedva čeka dan kada se navali na ribu u ogromnim količinama. Ili na vino, u dane kada je moguće i njega konzumirati. Ključna reč nije ‘’jesti retko’’, već – jesti malo, onoliko koliko je neophodno da se održi vitalnost organizma, da se dakle telo okrepi i omogući nam svakodnevno funkcionisanje bez ikakvih problema i negativnih efekata, ali uz činjenje dobrih dela. Ako postom učinimo to da telo onemoća, onda slabi i naša volja, onemoćanam i duša. I time  onemogućimo ili demorališemo sami sebe za sve, pa i za dobročinstva, koja se podrazumevaju posebno u danima posta.

Zbog toga je sastavni deo samog pravoslavnog posta i prethodna konsultacija sa duhovnikom, radi utvrđivanja vrste posta koja odgovara fizičkim I duhovnim kapacitetima svakog pojedinca. Nije svako ni fizički dovoljno spreman, niti duhovno dovoljno jak, da sprovede i primeni sva stroga pravila posta, posebno kada je reč o mladima i starima, bolesnima, trudnicama, dojiljama, ljudima koji su izloženi jako teškim fizičkim naporima. Njima, naravno, duhovnik ne može ukinuti post, ali im ga svakako može olakšati, oslobađajući ih držanja onih pravila koja ih mogu ugroziti, iscrpljivati I usporiti njihove svakodnevne aktivnosti.

Pravoslavni posti su:

  • Božićni, od 15. novembra do 24. decembra, s tim što se do 17.decembra ponedeljkom sredom i petkom posti na vodi, utorkom i četvrtkom na ulju, a subotom i nedeljom može se konzumirati riba, a od 18. decembra ponedeljkom, sredom i petkom sprovodi se post na vodi, a u utorak, četvrtak, subotu i nedelju posti se na ulju.
  • Veliki (Časni) post: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak i petak su dani posta na vodi, a subota i nedelja na ulju. Riba se može jesti o Blagovestima i na Cveti.
  • Petrovski post: ponedeljkom, sredom i petkom  se posti na vodi; utorkom i četvrtkom na ulju; a subotom i nedeljom na ribi.
  • Gospojinski post: ponedeljkom, utorkom, sredom, četvrtkom i petkom je post na vodi, subotom i nedeljom se posti na ulju, a riba je dozvoljena na dan Svetog Preobraženja Gospodnjeg
  • Sredom i petkom se tokom čitave godine konzumira hrana spremana vodi, uz određene izuzetke.

Crkva je odredila  dane kada je post  razrešen: sredom i petkom, od 25. decembra do 4. januara i u sedmici iza mitara i fariseja, razrešeno je na sve i ne posti se: jedu se riba, sir, jaja i meso; tokom siropusne sedmice razrešeno je na ribu, sir i jaja, one sedmice po Vaskrsu koja je nazvana Svetlom i sedmice po Duhovima, važi razrešenje na sve, od Tomine nedelje do Duhova posti se na ulju sredom i petkom, a u sredu Prepolovljenja i u sredu Odanija Vaskrsa dozvoljeno je konzumiranje ribe. Ne posti se kada se Božić ‘’pada’’ u sredu. Budu li Petrovdan i Velika Gospojina u sredu ili petak, posti se na ribi, a ostalih dana se ne posti. Sredom, petkom ili u toku posta, desi li se neki praznik tokom godine, post takođe može biti razrešen.

Post i zdravlje

U svakoj kulturi, svakoj veri, poseban naglasak kada se govori o postu, jeste na njegovim benefitima u odnosu na zdravlje. Obično se smatra da, osim duhovne i telesne detoksikacije, post omogućava smanjenje telesne težine i da jako mnogo pomaže u borbi sa dijabetesom, bukvalno epidemije današnjice. Zbog toga ga, osim duhovnika, propagiraju i mnogi lekari.  Uostalom, šta su one dijeteteske tablice koje nam ponudi doktor čim rezultati analize krvi počnu da ukazuju na povećani holesterol, trigliceride i šećer?

U novijoj istoriji, čini se, najveću revoluciju vezanu za propagiranje posta, doneo je koncept autofagije, koji se pojavio još šezdesetih godina prošlog veka, kada je otkriveno da ćelija može uništiti samu sebe zatvaranjem sopstvenog sadržaja u membrane, pri čemu se formirane vezikule nalik vrećama transportuju u odeljak za reciklažu. A onda je japanski biolog Jošinori Osumi 2016. godine dobio Nobelovu nagradu zahvaljujući tome što je razjasnio osnovne mehanizme autofagije kod kvasca, pokazavši da I naše ćelije funkcionišu na sličan način.

I tako se širom planete raširila autofagija, često pogrešno nazivana dijetom, budući da se zapravo radi o osobenom konceptu ishrane ili posta, koji omogućava da ćelija reciklira svoj sadržaj i da čovek provodi post ili gladovanje bez osećaja gladi, pri čemu se ostvaruju benefiti ne samo u pogledu smanjenja telesne težine, već I na planu izlečenja ili ublažavanja velikog niza oboljenja, uz pojačavanje imuniteta organizma I efikasnijeg odgovora na razne infekcije.

Autofagiju je moguće izazvati i bez kalorijskih ograničenja mada je, naravno, preporučljivo, kao i u svakom postu, ne prejedati se.

Najpopularniji oblik autofagije jeste uzimanje hrane tokom osam sati i post od narednih 16 sati – takozvana dijeta 8/16, mada se kao neka vrsta pripreme za to preporučuje I blaži post koji traje najmanje 12 sati.

No, najjače efekte ima post koji traje od 24 do 48 sati i sve je više ljudi koji, ako je verovati infomacijama na društvenim mrežama, spovode upravo ovaj režim posta, redovno ili vikendom ili, pak, jednom u mesecu, dok ostalih dana odaberu neki od navedenih blažih režima.  Bitno je, dakle, u kontinuitetu ne uzimati hranu duže od 12 sati, a što je ovaj period duži, brže se postižu željeni rezultati vezani I za smanjenje telesne težine I za ublažavanje ili lečenje određenih zdravstvenih tegoba, kao I za poboljšanje celokupnog statusa organizma.

 

Egipatska kuhinja- najpopularnija jela i deserti

Koliko su stari Egipćani pažnje poklanjali kuvanju i hrani, najbolje govore neobično očuvani crteži scena gozbi na zidovima i tavanicama hramova i grobnica. Na crtežima i rezbarijama se jasno vide simboli voća, povrća i posuda sa đakonijama.

Ni danas se nije mnogo promenio sastav namirnica koje se koriste u egipatskim kuhinjama: pasulj, grašak, beli luk, krastavci, urme, smokve i grožđe i u drevnim su vremenima bili izuzetno popularni.  Za pravljenje hleba i piva koristili su stari Egipćani, kao i danas- pšenicu i ječam; riba i živinsko meso bili su uvek popularni; suva riba (fasieekh) je bila delikates i pripremala se tako što bi se posle čišćenja komadi ribe dobro posolili i ostavili na suncu da se suše.

Uticaji sa Istoka

Na egipatsku kuhinju veliki uticaj su imali susedi sa Bliskog Istoka. Razni narodi su ostavljali svoj trag u navikama i u svakodnevnim poslovima kao što je pripremanje jela.

Persijanci, Grci, Rimljani, Arapi i Osmanlije prvi su, pre više hiljada godina, u dolinu Nila doneli neke nove namirnice. Danas se više i ne zna pouzdano ko je pomešao sve ukuse sa Istoka, ali se i tada i danas u Kairu traže razna jela i namirnice iz Libana, Palestine, Sirije, kao i hrana iz Evrope.  Ukusna i raznovrsna hrana se spremala i služila na velikoj trpezi tokom velikih događaja (slavlja, rođendani, svadbe, sahrane).

Bilo kako bilo, egipatska kuhinja zadržala je svoju jedinstvenost. Nakon nekoliko hiljada godina, pirinač i hleb i dalje su osnovna hrana.

Molokhiyya (povrće nalik spanaću) i ful mudames (kuvani, pasirani fava pasulj) su nacionalna jela, podjednako popularna kao i prvih dana ove civilizacije. Evo nekoliko specifičnih tradicionalnih egipatskih jela koje bi svakako trebalo probati, jer turističke agencije nude uglavnom hotelski smeštaj, bilo da je u pitanju letovanje u Šarm el Šeiku ili Hurgadi, odnosno posete Kairu, Luksoru ili krstarenje Nilom. Настави са читањем „Egipatska kuhinja- najpopularnija jela i deserti“

 

Hrana na Kubi

Kuba je najveće ostrvo Karipskog mora (preko 11 miliona stanovnika na oko 110 km2) sa inspirativnom istorijom, raznovrsnom kulturnom baštinom i živopisnom kulinarskom tradicijom.

Na kubansku kuhinju presudno su uticali Španci, Afrikanci, Kreolci i stanovnici ostalih Karipskih ostrva.

Svako od njih donosio je vekovima svoje običaje i postupke pripreme hrane. U ovom tekstu opisaćemo neke zanimljivosti o svakodnevici na Kubi, sa posebnim osvrtom na kulinarstvo ovog dela sveta.

Pre nego odete na Kubu raspitajte se o…

Politika.

Kuba je jedna od nekolicine zemalja na svetu koja je i dalje pod uporištem komunizma  i specifične sisteme funkcionisanja: recimo, nemojte da vas iznenadi veliki broj policajaca na ulici; dobro se raspitajte šta smete da slikate, šta ne. Verovatno nećete smeti da fotografišete aerodrome, vozove, železničke stanice i luke. Posebno obratite pažnju na oblasti koja često nisu dobro označena. Настави са читањем „Hrana na Kubi“

 

Najbolja hrana za zdravlje zuba

Na zdravlje zuba utiču različiti faktori kao što su genetika i oralna higijena. Ali faktor koji je najčešće zapostavljan ali je istovremeno i poprilično važan jeste ishrana. Čak i da imate dobru genetiku, dobrog stomatologa i redovno perete zube i koristite konac, možete razviti karijes i bolesti desni ako ne obraćate pažnju na to šta jedete.

Šta treba izbegavati?

Zdrava hrane ima blagotvorna dejstva po čitav organizam, pa i na zube. Ipak se više skreće pažnja na to šta ne treba jesti da bi zubi bili zdravi, od toga šta bi trebalo. Najnezdravija hrana za zube su grisine, slatkiši i industrijski obrađeni proizvodi. Oni imaju dosta šećera i skroba koji stvaraju savršeno tlo za razmnožavanje bakterija u ustima.

Od pića na prvom mestu se nalaze slatki i gazirani sokovi koji nagrizaju zubnu gleđ, čime zubi imaju slabiju odbranu od karijesa. Negazirane sokove sa šećerom isto ne treba piti, barem ne često, jer ni oni generalno nisu ništa bolji za zube, samo malo manje invazivni od gaziranih sokova Настави са читањем „Najbolja hrana za zdravlje zuba“

 

Kako se hladila hrana od davnina do danas

Zamislite vreme bez frižidera i hladnjaka.

Zamislite koliko je napora i pokušaja bilo kroz istoriju dok nismo došli do današnjeg samootapajućeg frižidera. Sad je lako, pozovete Status Frigo i oni vam na kućnu adresu pošalju ovo čudo nauke. A vama ostaje da uživate bezbrižno sa sladoledom u ruci i bezbrižno planirate novi dan, bez bojazni da li će se hrana pokvariti i da li ste sigurni u uređaj koji ste upravo nabavili. Настави са читањем „Kako se hladila hrana od davnina do danas“

 

I uniforma čini kuvara

Karirani stolnjaci na kojima ustajali tragovi muva, ako ne i hrane koju su ko zna kad mušterije prosule po njima, svedoče o datumu pranja, ustajali vazduh koji odiše memlom podruma iz kojeg i leti vonja na turišiju i ukiseljeni kupus, smrknuti lenji konobar koji izgužvanim požutelim peškirčetom mlati muve kad mu dosade, okrnjeni tanjiri i ulepljeni karafindli, kuvari čija radna odela svedoče o tome šta su kuvali danas, juče, prekjuče i ko zna još kad… skoro pa da su isčezli iz naše stvarnosti. Настави са читањем „I uniforma čini kuvara“

 

Hrana koju morate probati na putovanjima

„Onaj ko nikada nije putovao misli da je njegova majka najbolji kuvar na svetu“ (Kenijska poslovica)

Hrana je ključna za čoveka. Ona je esencijalni deo čovekovog života, ključna je za njegov opstanak, vezana je za tradiciju i kulturu svakog naroda, oslikava način života, u njenu čast se organizuju festivali, čini da nam bude ugodno… Zato su jela, specijaliteti, poslastice, nezaobilazan deo svakog putovanja.

Istražili smo internet i pročitali puno tekstova o tome koju hranu obavezno treba probati na putovanjima. Liste iz različitih izvora u većini slučajeva su gotovo identične. Po tome, lista 10 najboljih jela mogla bi da izgleda ovako:

#1 Austrija: Bečka štrudla sa jabukama

Gde god da se nađete u Austriji, možete probati njihovu štrudlu sa jabukama. Služe je u svakom kafiću, restoranu, fast food kioscima… Štrudla je hrskava i sočna istovremeno, a obično se jede uz šlag, puding, sladoled ili topli krem od vanile. Austrijanci je tradicionalno konzumiraju popodne, uz kafu.

Bečke štrudle sa jabukom
Bečke štrudle sa jabukom

#2 Mađarska: Gulaš

Gulaš je zaštitni znak mađarske kuhinje. Priprema se od mesa, najčešće goveđeg ili svinjskog, a pored mesa njegovi ključni sastojci su crni luk i slatka mlevena paprika. Postoje brojne vrste gulaša, za čiju pripremu se koriste i razni drugi začini, najčešće biber, lovor, kim, majonar itd.

Mađarski gulaš
Mađarski gulaš

Gulaš se servira uz dodatak pire krompira ili kuvane testenine.  Septembra svake godine u mađarskom gradu Solnoku organizuje se tradicionalni festival gulaša, gde možete probati najrazličitije vrste ovog fantastičnog jela. Настави са читањем „Hrana koju morate probati na putovanjima“

 

Pileće šnicle punjene sirom

S obzirom na to da su pileće grudi najsuvlji komad pilećeg mesa, potrebno je pre finalne pripreme obraditi ga kako bi bilo što mekše i sočnije.

Osim standardnog i neizostavnog dela klofanja šnicli, kao i potapanja u mleko, pileće šnicle mogu se još i napuniti željenim nadevom, to će ih takođe  učiniti sočnijim.

Kao nadev, osim šunkarice, dimljene slanine, zelja ili raznog drugog povrća, najčešće se stavlja sir.

Na kraju, sledi, naravno – paniranje. Služe se  uz pire krompir, mešano povrće iz rerne, pirinač ili omiljeni prilog većine mališana, pržene krompiriće.

Ako volite više svinjsko meso pročitajte zanimljiv recept za svinjske šnicle.
Настави са читањем „Pileće šnicle punjene sirom“

 

Pice: od istorije, preko recepata do kutija

Jedna od brojnih legendi o nastanku najpoznatijeg jela na svetu – pizzi, kazuje da je vlastela koristila tanke lepinje od testa umesto tanjira koje su, pošto bi se najeli, bacali kroz prozore dvoraca u kojima su živeli. Znajući za to, sirotinja je stajala ispod prozora, čekajući kada će ti tanjiri od pečenog testa sa ostacima hrane biti bačeni, kako bi se i sami najeli.

Druga legenda kaže da su italijanski pekari, radi provere temperature pećnica pre stavljanja hlebova u njih, eksperimentalno koristili tanke okrugle komade testa. Pa su te pečene tanke lepinje delili sirotinji, da ih ne bi bacali, a ovi su na njih stavljali – sve što bi se još našlood hrane, da ne bi jeli suvo testo. Настави са читањем „Pice: od istorije, preko recepata do kutija“

 

Šta je liposukcijska dijeta

Sigurno da ste do sada čuli za liposukciju, ali da li znate šta podrazumeva liposukcijska ishrana?

Razlika između ova dva termina ima, iako i jedan i drugi služe da biste se oslobodili neželjenih suvišnih kilograma. Ipak, mnogi ljudi će vam preporučiti ovu drugu opciju, iako je prva poznatija. Ako smo vas zaintrigirali, pročitajte ovaj tekst i saznajte šta je liposukcijska dijeta i kako je treba primenjivati.

Šta je u stvari liposukcija, a šta spada pod liposukcijsku ishranu

Liposukcija je zahvat u estetskoj hirurgiji i podrazumeva isisavanje masnih naslaga.

Liposukcijska ishrana je medicinski tretman za smanjenje telesne težine, čiji autori tvrde da je bezbedna za zdravlje.

Naziva se još i “liposukcija bez noža”.

Neka od poznatih lica koja su probala da promene svoje navike i na određeni period pređu na ovaj način ishrane jesu Halid Bešlić, Suzana Mančić, Željko Samardžić, Tijana Dapčević… I svi su zadovoljni postignutim rezulatatima. Настави са читањем „Šta je liposukcijska dijeta“