Zanimljivi recepti koje smo pripremili za vas!
Najlepše situacije i druženja su ona neplanirana i spontana. Spontano i neplanirano sam i došla do saznanja da bih volela „kuvarica da budem“ :). Sve u svemu, ide to meni, kažu. A volim, uživam, tada sam samo svoja i osvežavam svoja čula. A konzumentima nepca.
I tako od jedne kasno popodnevne kafe, skontamo spontano druženje i krećemo.
Настави са читањем „Vege avantura- šta ti padne pod ruku“
Ustajem rano, kuvam veliku šolju kafe, to je taj ritual. Ćutim sa jutrom kakvo god ono bilo barem pola sata. Prošetaju me potom kuce po dvorištu, obiđemo cveće, progovorimo sa njima po koju reč dok se sistem na laptopu ne podigne. Onda me dohvati život jer ja nisam od onih koja umem njega da dohvatim i zauzdam. Zato su mi potrebni stimulansi dobrog raspoloženja.
Nikad nisam mislila da ću među svoje strasti ubrajati i strast prema hrani. Mama me je u detinjstvu oduvek osuđivala da volim da jedem samo neke “kerefeke” i da mi je nemoguće ugoditi. Spadam u one razmažene na jelu. Otuda sam i pisala nekoliko recepata sa naslovima tipa salata za histerične ili oslić omađijan pomorandžom i slično.
Настави са читањем „Morski plodovi, oslić, pomorandže i ljubav“
Kada sam početkom 2004. stigla za Njemačku, na mnogo toga trebalo se priviknuti. Kad bi mi svega došlo preko glave, mogla sam se zatvoriti u naša četiri zida i zamišljati da sam u svojoj zemlji. No, jedno nisam mogla promijeniti- ponudu jela kada smo otišli prijateljima Nijemcima u posjetu.
Vjerujete li mi da mi ništa, ali baš ništa nije bilo ukusno?! A oni su neki čudan narod, jedu i stalno komentiraju: “ooo, tako je fino”, “mmmm, kako je ukusno”, “mmmm ovako, pa onako”. “Ma što je tu fino?”, pitala sam se svaki puta (u sebi, naravno).
No malo pomalo, i meni je sve postajalo ukusnije. Doduše, ni nakon 12 godina nisam počela glasno komentirati prilikom svakog zalogaja (ako se ne računa da pohvalim kuharicu, samo jednom, časna riječ), ali dogodilo se nevjerojatno- u mojoj kuhinji se sve češće na meniju nađu tradicionalna jela iz ove pokrajine. Настави са читањем „Tradicionalna jela Hesena“
Poznato je da svaki kraj naše zemlje ima neki svoj kulinarski specijalitet, neku specifičnost u spremanju određenih jela, slatkiše, slaniše… po kojima je poznat.
Ja živim u Velikom Gradištu, gradiću na severoistoku Srbije. Ono što je za ovaj kraj specifično je da je delom i vlaški kraj (konkretno, homoljski kraj, u okolini Kučeva, ali takođe i kada se krene od Golupca ka Kladovu nailazimo na vlaška sela). Vlasi takođe imaju svoje običaje, ne samo u kulinarstvu, već i u folkloru i mnogim drugim kulturnim i društvenim aspektima.
Iz tog razloga ovoga puta upoznaću vas sa tri zanimljiva recepta vezana za moj kraj, a jedan od njih je i vrlo poznat vlaški specijalitet.
Настави са читањем „Tri tradicionalna vlaška specijaliteta“
Uvek kad pomislim na rodni kraj setim se štrudle, moje omiljene Bačke štrudle, koja onako lisnata miriše celim dvorištem. Posebno sam volela bakinu Bačku štrudlu jer ju je ona pekla u starinskoj zidanoj furuni. Korica je bila divno hrskava, a testo mekano „kao duša“. Ni jedan šporet je ne može tako ispeći i jedino mi to nedostaje da utisak o mojoj štrudli bude kompletan. Ko je nikada nije probao iz furune ne može znati šta je propustio.
Savetujem vam da je pravite kad ste raspoloženi i kad imate dovoljno vremena, onako polako po lalinski- da nigde ne žurite. Vredi svakog trenutka koji joj posvetite.
Настави са читањем „Bačka štrudla“
Ove godine se navršava tačno 30 godina kako ne jedem meso. Ni jednu šniclu, ni šunkicu u ruskoj salati, ni čvarak, ni vanilice sa mašću, ništa! Do pre koju godinu sam bila 100% vegetarijanac (koji jede mlečne proizvode i jaja),a sad ponekad „koketiram“ sa ribom. Ali meso i dalje- jok!
U vreme kada sam rešila da ne jedem meso, podozrivo se gledalo na vegetarijance (zavitlavali su me da pasem i kljucam), dok je vegetarijanstvo sada maltene moda. Pošto volim gurmansku hranu, u startu sam smatrala da vegetarijanska hrana treba i može da bude jednako ukusna kao “normalna”. Čak je po rečima mnogih raznovrsnija, jer se ne svodi na šniclu + krompir + nešto, već se koristi mnogo više povrća, voća, sireva i mahunarki. Većina jela koje sam u početku spremala je bila u stvari varijanta onih klasičnih domaćih, samo bez mesa, a sa dodacima koji obezbeđuju potrebne hranljive sastojke. Kasnije sam unapredila svoje umeće i počela sama da kreiram recepte prema svom ukusu.
Настави са читањем „Vegetarijanska salata od sočiva“
U našoj kući u Rumi, dok sam bila devojčica, uvek se jelo jednostavno. Nedeljom supe, sosa i mesa, rinflajša. U prevodu sa nemačkog rinflajš (rindfleisch) je goveđe meso. To je meso koje je kuvano u supi, pa se onda izvadi i može se jesti sa sosom. U Vojvodini se pod rinflajšom smatra kuvano goveđe meso (ali i uopšte meso iz supe), kuvani krompir i sos – najčešće od paradajza.
U vojvođansku kuhinju sosovi su donešeni iz austrijske kuhinje, koja ih je preuzela od Francuza. Sosovi se uglavnom prave od proprženog brašna na masnoći. Tek kao odrasla, probala sam recimo sos od višanja, u mom detinjstvu, bio je to beli sos od belog luka, ili mirođije, a najčešće crveni, od paradajza. Kuvala je moja baka Spasenija, mamina mama, čiji muž je, moj deda, za vreme zarobljeništva u Drugom svetskom ratu bio u Nemačkoj. Baba je sumnjala da je deda, da bi preživeo, tamo daleko imao drugu ženu, pa je da mu se omili, posle rata prihvatila nemačke običaje u kuhinji. Od njih nije odustajala ni kad je deda Steva, lepotan i pijanac, umro. Kod nas se u kući znalo reda. Dakle, nedeljom pre pečenja i krompirića, supa sa ogromnim griz knedlama, ili rezancima koje je baba mesila, zlatnožutim i hrapavim. Posle toga kolači, štrudle od rastezanog koje je sama razvlačila, krofne, štanglice. Ja sam posebno volela jedan kolač, koga i sama nekad pravim. Volim rezak miris limuna u kombinaciji sa čokoladom.
Настави са читањем „O mačkinom jeziku, Švarcvaldu i sremačkim kuvaricama“
„Negoslava,
nisam volela da jedem pasulj do danas, kada sam ga spremila na Vaš način.
Veliko Vam hvala na istom. Pozdrav.“- ovo je samo jedan od komentara na mom prvom blogu koji sam citirala radi uverljivosti za one koji se kolebaju da li da uopšte probaju spremanje pasulja prebranca po ovom receptu. Dobro, način nije „moj“ u smislu autorstva, jer je prebranac staro jelo sa ovih prostora koje je vekovima opstalo u izvornom obliku, uz neke sitne cake koje su ga samo poboljšavale i činile ga primamljivijim za nepca.
Osnovni sastojci prebranca su pasulj, mast ili zejtin, crni luk, mnoooooogo crnog luka i aleva paprika.
Настави са читањем „Prebranac bez premca“
Kao i sve zaposlene žene i ja sam često u stisci sa vremenom. Dešava mi se ponekad da ne skuvam ručak danas za sutra pa iz tog razloga uvek gledam da imam nekog „džokera u rukavu“. Upravo jedan od tih džokera jeste i ova jednostavna, ali ukusna pita od karfiola i praziluka.
Oni koji me dobro poznaju i prate moj blog ŠtaSeKuva, znaju već da nisam neki mesaroš, kao i da volim brza i jednostavna jela koja se spremaju u rerni. Pita od karfiola i praziluka je jedan od mojih brzopoteznih recepata, a nastala je sasvim slučajno, u trenutku kada sam trebala spremiti nešto na brzinu od namirnica koje sam imala u frižideru.
Настави са читањем „Brzopotezna pita- karfiol i praziluk“
Dve je godine kako živim u Nemačkoj, a da uživam u njihovoj kuhinji, kao prava vojvođanka, moram priznati da uživam. Zato, ako želite da probate tradicionalni kolač koji je ovde jako popularan i svaka kuća ga pravi sama ili kupuje kod Schmit-a u kraju, onda je ovo recept za vas.
Настави са читањем „Nemački Stollen kolač“
Pre tri godine sam krstarila Bosforom. Od svega što sam u tih desetak dana svom nepcu priuštila, jedino je ukus pirinča ostao neprežaljen. Dugo sam tražila recept po kom ga prave ali ni jedan nije bio ni približno onome što sam te noći kada smo uplovljavali u godinu Zmaja, probali.
Onda sam počela da eksperimentišem i najpribližnije ukusu je recept koji sam iz svega toga dobila, a podeliću sa vama.
Настави са читањем „Sećanje na Istanbul- rižoto“
Umetnost kuvanja? Ili zanat? Ili, kako da napravite krofne moje bake
Volite li da kuvate ili je za vas svaki odlazak u kuhinju gubljenje vremena? Kuvate li po receptu ili se igrate, pa šta ispadne? Kako ja vidim odnos ljudi prema kuvanju: jedni su savršeni kuvari, zanat drže u rukama, ali bez recepta i tačne mere ne započinju spremanje jela. Drugi će reći da ne umeju ni kafu da skuvaju, dok se treći dobro snalaze u podgrevanju i spremanju jednostavnih jela, najčešće iz nužde jer nema ko to da uradi umesto njih. Postoji i četvrta grupa – to su svi oni sjajni ljudi koji su kuvanje doveli do savršenstva i kad ih gledate kao da zaista gledate stvaranje umetnosti.
I postoje oni poput mene. Dugo sam se branila govoreći da ja ne umem da kuvam. A u stvari istina je da ja volim da se igram u kuhinji i da stvaram nešto što će nahraniti ali i obradovati mene i ljude oko mene. Ne koristim kuvare. Ne znam koliko se tačno soli stavlja u neko jelo, ne bih vam mogla napisati tačan recept ni za šta što sam spremala – jer za mene je recept samo polazna tačka a cilj bude uvek malo levo ili desno od originala. Od mene niko ne očekuje savršenstvo, čak ni ja sama – i dok god bude tako, ja ću se u kuhinji osećati dobro.
Настави са читањем „Krofne, kao bakine“
Kulinarstvo često zamišljamo kao dobro savladanu veštinu na pragu umetnosti, kojom barataju samo odabrani. Zapravo, istina je potpuno drugačija, a razlog koji nas navodi na to da kulinarstvo doživljavamo kao živu umetnost jeste vizuelni efekat koji nam se sve češće nameće kao neophodnost sjajnog zalogaja.
Izgled je svakako neophodan, ali ne i suštinski element dobrog zalogaja. Suština svakog jela jeste kvalitet namirnica i finalni ukus. A ukus, miris, tekstura i izgled sačinjavaju sklad i potpuni doživljaj obroka u kojem se uživa. U životu pa i u kulinarstvu najbitnije je voditi se parolom „Manje je više“. Obične, takoreći svedene oblike pripreme hrane ulepšane sa malo dekoracije ili poslužene na drugačiji način od klasičnog možemo doživeti kao umetnost kulinarstva.
Настави са читањем „Gulaš sa junećim mesom“
Tradicionalno se u Beču poznata Saher torta servira sa šlagom. Iako u tom slučaju samo nenametljivi pratilac, slatka pavlaka od koje se mućenjem dobije šlag, nezaobilazan je sastojak u bečkoj, odnosno austrijskoj kuhinji.
A u popodnevnu kaficu, uz koju obavezno ide i neki kolač, kako Bečlije vole da kažu “melšpajz”, mnogi umjesto mlijeka preferijaju staviti specijalnu kafe pavlaku, masnoće 10-15%. Iako su svjesni štetnosti kalorija koje pavlaka sadrži , Bečlijama je uživanje u hrani na prvome mjestu, te se tako nerado odlučuju na neku zdraviju varijantu, mada je trend zdrave ishrane u primjetnom porastu.
Настави са читањем „Bečka kuhinja- biftek s boranijom i supa od belog luka“
Ah, to kuvanje! Šerpe, lonci, milioni kašika, kašičica i noževa, prljavih kuhinjskih krpa i posuđem zatrpana sudopera. Ali, kad jelo ispadne dobro i svi te pohvale, zaboraviš na dugotrajno stajanje kraj šporeta i dosadno obrtanje varjače kroz razne varijante bešamel sosova i kremova.
Moj prvi susret sa šporetom bilo je pravljanje kokica. Prvi put sam tu razdraganost rasprskavanja kukuruznih zrna koja lupaju po poklopcu šerpe videla kao dete kod moje stare komšinice. I odmah mi se dopalo i pomislila sam da ću kad porastem i ja tako isto. Ali, nisam imala živaca da to dočekam, pa sam sa najboljom drugaricom to ipak uradila par godina kasnije i zamalo nismo spalile njenu kuhinju. To me je ipak naučilo da budem strpljiva.
Настави са читањем „Kako sam dobila kecelju s prasićima“
