Zalutala sam u ekonomske nauke, a zapravo pisanje mi je fah. Sve sam manje novinar, a sve više kopirajter i bloger i pomalo pisac. Ako me zavidan broj ljudi zna kao autora priča na zaplanjskom dijalektu, bar 75 puta više njih zna me kao autora nekoliko zanimljivih recepata objavljenih na blogu Negoslava’s, po čemu me već prepoznaju i lokalni prodavci. Jedne godine pola Fejsbuka je pravilo ajvar po mom receptu, a mnogima je to postao, kao i meni, naomiljeniji recept za srpski kavijar. Što mi je “opravdanje” i za učešće u ovom projektu.
Ovo je jedan od onih recepata koji bi se ‘ladno mogao svrstati u kategoriju „tri u jedan“ recepata primenljivih za sve uslove i sve prilike. Mogu poslužiti kao salata, kao predjelo, dodatak glavnom jelu pa čak i kao glavno jelo.
Posebno je značajan i podatak da se mogu danima držati u frižideru i koristiti po potrebi.
Nemojte da vas zavara naslov pa da odustanete od ovog recepta samo zato što zvuči preterano komplikovano. Jer nije!
Uz malo truda, čak i ako niste vični mešenju testa i razvlačenju, odnosno, ovoga puta sukanju kora, dobićete savršenu slanu ili slatku* pitu kojoj niko neće odoleti. Provereno, verujte.
Navikli smo da sve što je napravljeno od mnogo različitih sastojaka nazivamo ruskim… salatama, tortama, mezetima… Ovaj recept za salatu pod nazivom klipkukuruza je skinut sa nekog ruskog sajta i dugujem veliko izvinjenje autorima što se ne sećam kog pa ne mogu da ga linkujem.
Uglavnom, i ovde je potrebna šarenolika gomila različitih sastojaka koja, sjedinjena majonezom i pavlakom, daje savršen ukus. Koji je pojačan vizuelnim efektoma pa to sve zajedno izgleda još fantastičnije.
Svoju prvu „arapsku salatu“ napravila sam u Beču, kada su moji Zaplanjci Krstići slavili useljenje u novu kuću i tim povodom priredili veliku gozbu za svoje bečke prijatelje koji su u Austriju došli sa svih svestkih meridijana. Posle mi je prijateljica Sanja koja živi… je do ove sirijske tragedije živela u Latakiji objasnila da i ne postoji precizan, odnosno tačno definisan recept za ono što se naziva arapskom salatom i da je štos u tome da svi sastojci budu naseckani vrlo sitno.
Pred nama je duga sezona svakojakog povrća i šteta bi bilo ne iskoristiti je za pripremanje ove šarene salate, u skladu s redosledom njegovog pristizanja. Dakle, ovo nije recept kojeg se morate držati, nego samo ideja kako da obogatite jelovnik u danima koji predstoje, a kada vam se neće militi predugo zaržavanje u kuhinji. Tim pre, što obogaćena nekim naseckanim suvim vratom ili pršutom može biti i kompletan letnji obrok. Samo što tada nikako nije arapski.
Čorba je tradicionalno tečno jelo evroazijskih kuhinja, gusta supa od povrća i(li) mesa, koja može biti i kompletan obrok i uvod u ručak.
Pravi se sa zaprškom od brašna i aleve paprike ili samo od brašna, umesto zaprške može se zgusnuti izmiksanim u njoj kuvanim povrćem, gustinom ili brašnom razmućenim u vodi sa ili bez aleve paprike (hladna zaprška), uz dodatak svežih jaja koja se malo izmute i preko njih se sipa vrela čorba ili uz jaja umćena s pavlakom ili kiselim mlekom…
Ova dva (i po) recepta za čorbe osvežiće svaki jelovnik, posebno s proleća kada počinje da nam stiže obilje povrća.
Jednom mom prijatelju, Valjevcu koji živi u Nišu, stari drugari ne mogu da oproste što se ne oduševljava kvalitetom roštilja na koji ga vode kada god ode u rodni kraj. Džaba mu svaki put predstavljaju nove restorane, on na sve njihovo oduševljenje „e, ovo da probaš pa posle hvali taj tvoj niški roštilj“ odgovara samo sa…
„Kad probate niški roštilj, shvatićete zašto se mrštim. Vi mene možete da vodite u pečenjaru i na kupusijadu, ali Nišliji nikako ne pominjite roštilj van Niša.“
Ovo što danas kupujemo kao hleb… belo, paučinaste strukture, mamac za nepca koji zahvaljujući oduševljenju čula vida ulazi u naš organizam sa sve aditivima, konzervansima i ostalim, znate već čime, ili ono tamno, zatamnjeno kakaom i ostalim dodacima za prevođenje lakovernih preko vode… to za stanovnika ovih prostora od pre samo jednog veka ne da ne bi bio hleb, nego njime ne bi ni stoku hranio.
Ali šta da se radi. Brzo se živi, brzo se jede, brzo se pretrči pored uputstava, saveta, upozorenja tipa „smanjite unos hleba, jedite zdrav(iji) hleb, izbacite bela peciva iz upotrebe, čim vidite da je hleb pocrneo ko da su ga sunčali, znajte da u njemu nema ni T od trunke brašna kojim se mesi integralni hleb...“ pa nam posle kriv đavo.
Retko koji gost bi se danas obradovao kada biste mu poslužili ono što se nekada služilo kao proja. Što se jelo zbog nemaštine, umesto hleba, kao prilog uz kuvani kupus ili kao kompletan doručak, ručak ili večera: „zabrkano“ kukuruzno brašno mleveno na obližnjoj potočari u malo vode, jedva posoljeno i sa možda jednom kašikom masti. Neukusno, tvrdo, jelo se na silu. Jer, ma kolika bila i ma koliko dirinčila preko cele godine, retko koja seoska porodica, recimo, je mogla da dočeka proleće s brašnom od pšenice rođene na njihovom imanju. Pa se često brašno pozajmljivalo od imućnijih i čuvalo kao suvo zlato.
U međuvremenu- tvrda proja. Na njivu se odlazilo praznog stomaka, a majka bi, pošto zgotovi ručak, donosila i njega i doručak čeljadi koja je uveliko odmicala u brazdi. Doručkovalo se „sirće“- sitno naseckan mladi luk pomešan sa razređenim sirćetom. Kusali su svi iz jedne posude- panice, a najsiromašniji su imali samo jednu kašiku pa se jelo „na polaganje“ tako što jedan kusne pa ustupu kašiku sledećem i tako u krug. Još su živi ljudi u čijim kućama se jelo na polaganje, kažem kol’ko da razbijem nevericu onih koji nisu čuli za ovakvu muku.
Ovo je recept za baklavu iz domaće radinosti od prvog do poslednjeg koraka. Pravi se lako, lakše od onih naših gibanica sa domaćim korama i lakše od korica za reform ili doboš tortu. (ovo napominjem zarad onih ne mnogo vičnih pravljenju korica, a samo li jednom probate i sami ćete se uveriti da je tako)
Od kako je prvi put okusio ispečeno meso, čovek neprestano istražuje i pronalazi nove načine pripreme hrane, nove začine, nove kombinacije namirnica, nove materijale za izradu posuda u kojima se priprema hrana.
Ponekad nam padnu na um pitanja: kako su čuvane kvarljive namirnice pre nekoliko vekova, na primer; kako se postilo u vreme kada se nije znalo za zejtin; zašto se sušenje mesa u jednom kraju odvija po jednoj, u drugom po drugoj… u trećem po nekoj sasvim desetoj recepturi; kako to da u nekim krajevima praziluk koriste samo dok ima potpuno zelena perca; zašto negde bacaju ukvareno mleko, a u drugim krajevima ga utople čim je skuvano kako bi se što pre ukvarilo i tako ga konzumiraju; kako to da se hleb, mešen nekada jednom ili dva puta nedeljno nije kvario i to i bez aditiva; kako se čuvalo meso posle svinjokolja kada nije bilo zamrzivača, kako se sladoled nije topio na letnjoj žezi , je li istina da u nekim delovima sveta i ne znaju za postojanje otrovnih pečuraka…
„Negoslava,
nisam volela da jedem pasulj do danas, kada sam ga spremila na Vaš način.
Veliko Vam hvala na istom. Pozdrav.“- ovo je samo jedan od komentara na mom prvom blogu koji sam citirala radi uverljivosti za one koji se kolebaju da li da uopšte probaju spremanje pasulja prebranca po ovom receptu. Dobro, način nije „moj“ u smislu autorstva, jer je prebranac staro jelo sa ovih prostora koje je vekovima opstalo u izvornom obliku, uz neke sitne cake koje su ga samo poboljšavale i činile ga primamljivijim za nepca.
Osnovni sastojci prebranca su pasulj, mast ili zejtin, crni luk, mnoooooogo crnog luka i aleva paprika.
This website uses cookies so that we can provide you with the best user experience possible. Cookie information is stored in your browser and performs functions such as recognising you when you return to our website and helping our team to understand which sections of the website you find most interesting and useful.
Strictly Necessary Cookies
Strictly Necessary Cookie should be enabled at all times so that we can save your preferences for cookie settings.
If you disable this cookie, we will not be able to save your preferences. This means that every time you visit this website you will need to enable or disable cookies again.