Jedna od brojnih legendi o nastanku najpoznatijeg jela na svetu – pizzi, kazuje da je vlastela koristila tanke lepinje od testa umesto tanjira koje su, pošto bi se najeli, bacali kroz prozore dvoraca u kojima su živeli. Znajući za to, sirotinja je stajala ispod prozora, čekajući kada će ti tanjiri od pečenog testa sa ostacima hrane biti bačeni, kako bi se i sami najeli.
Druga legenda kaže da su italijanski pekari, radi provere temperature pećnica pre stavljanja hlebova u njih, eksperimentalno koristili tanke okrugle komade testa. Pa su te pečene tanke lepinje delili sirotinji, da ih ne bi bacali, a ovi su na njih stavljali – sve što bi se još našlood hrane, da ne bi jeli suvo testo.
Tačnih istorijskih podataka o tome kako je, gde i kada nastao ovaj specijalitet rasprostranjen širom sveta, ali nekako uvek vezivan za Italiju, nema, pa se verovatno stoga i danas ispredaju legende od kojih svaka sadrži i po koji validan podatak.
Drevni Feničani, Grci i Rimljani, obožavali su tanku lepinju obogaćenu mediteranskim začinima, maslinovim uljem i belim lukom, a čak su i vojnicima persijskog kralja Darija služili zapečene okrugle komade testa sa urmama i sirom.
Kasnije je svaka zemlja usavršavala i stvarala nekakav svoj tradicionalni nadev za ovo jelo, a kada je paradajz došao iz Južne Amerike u Evropu (1522. Godine) i kada je posle početnog verovanja da je otrovan, pod pritiskom gladi sirotinja počela da ga koristi u ishrani umesto da raste kao ukrasno bilje u vrtovima, pizza je dobila svoj kasniji neizostavni sastojak.
Proći će mnogo vremena dok paradajz ne postane pire od paradajza i na kraju kečap sa milion ukusa i varijanti, ali je činjenica da pizza bez paradajza i ne bi bila pizza.
Tokom 17. I 18. Veka pizza se već prodavala na otvorenim štandovima širom Italije, prehranjujući siromašne porodice, a Napulj je u 18. Veku postao prava mala prestonica pizze, zahvaljujući kuvaru Pazzaoiliju koji je na nju počeo da stavlja sir mozzarelu.
Lokalni pekar u Napulju, zadužen za ishranu kraljevske porodice prilikom jednog njenog boravka u ovom gradu, 1889. Godine, dokazujući svoj patriotizam, „kreirao“ je trokolornu picu u bojama italijanske zastave, koja je poslužena kralju Umbertu i kraljici Margariti.
Paradajz, beli sir i sveži bosiljak na pečenim lepinjama, toliko su se dopali kraljevskom paru, da je kuvar, kažu da se zvao Rafaelo, ovoj pizzi dao kraljičino ime.
Tako je nastala verovatno najpoznatija pizza na svetu, a kraljičina omiljena hrana.
Ova činjenica je, kazuje opet legenda, doprinela još većem širenj pizze kao, sada već nacionalnog italijanskog jela, a na nju su počeli da dodaju sve raznovrsnije nadeve: napuljska je karakteristična po dodavanju izmrvljenog belog luka, bolonjska po prelivu od mlevenog mesa… dodaju joj se maline, kobasice, pečurke, sir, riba…
U 20. Veku italijanski emigrantni donose pizzu u SAD. Prvu pizzeriju otvara u Njujurku Gennaro Lombardi, a peć iz 1905. Godine na kojoj je on pekao ovaj specijalitet i danas se koristi, mada ne na istoj adresi.
No, sve do kraja II svetskog rata, dnosno povratka američkih vojnika iz Italije, gde su navikli na ukus pizze, ovo jelo nije bilo masovno popularno u Americi.
Ostaće zabeleženo i kao istorijski podatak: ispred prvog u lancu Mekdonaldsovih restorana u Italiji, mnogobrojni Italijani su tokom otvaranja i danima posle toga, iz protesta jeli – pizzu.
Evropska unija je 2009. Godine donela odluku za zaštitu originalne napuljske pizze – pizza Napolitana, koja je time postala deo evropske baštine. Svi proizvođači pizze pod ovim nazivom moraju da poštuju stroge standarde njene izrade i da koriste samo originalne sastojke : mozzarelu sir od bivoljeg mleka i paradajz San marzano.
Širom sveta 9. Februar se obeležava kao Međunarodni dan pizze.
PIZZA MARGARITA
POTREBNO JE
Za testo
3 šolje brašna
Pola sadržaja kesice suvog kvasca
Na vrh noža šećera
Jedna kašičica soli
Pola šolje mlake vode
Za fil
Jedna šolja naseckanog zrelog paradajza
Jedna veza svežeg bosiljka
Jedan mozarella sir
Maslinovo ulje
PRIPREMANJE MARGARITA PICE
Umesiti testo srednje mekoće od navedenih sastojaka, premazati ga maslinovim uljem, umotati ga u plastičnu foliju i ostaviti u frižideru, najbolje da prenoći, mada možda i nekoliko sati.
Potrebno je da se premesi kada se izvadi iz frižidera i dostigne sobnu temperaturu, a zatim se oklagijom razvalja u krug na pobrašnjenoj dasci za mešenje. Prstima napraviti obod koji je malkice deblji od ostatka testa.
Paradajz se, radi lakšeg ljuštenja, prelije vrelom vodom u kojoj odstoji nekoliko minuta. Zatim se isecka sitno i propasira viljuškom.
Na malo maslinovog ulja prodinastati pasirani paradajz, posoliti i tim pireom preliti pizzu. Sir iseckati na kriške i poređati preko pirea od paradajza.
Peći jedno 15 do 20 minuta u rerni zagrejanoj na 250 stepeni Celzijusa.
Izvaditi pečenu picu iz rerne, posuti je odmah sitno seckanim bosiljkom i služiti.
Dodate li preko ovog fila režnjeve šunke, seckane šampinjone, origano, masline (nadev za Kaprićozu)… režnjeve pečenice ili pršute, tanko seckane kolutove kobasice… komade izgnječenog belog luka… dobićete nove ukuse pzze, koja više neće biti Margarita.
Ali ćete zato jednako uživati u njenom ukusu.
I savet za picerije
Kako isporučiti ili transportovati sveže pice?
Ako picu ne konzumirate na licu mesta, već ih isporučujete, bilo da je reč o picerijama, keteringu, ugostiteljskim objektima koji vrše dostavu hrane, preporučujemo Vam da pogledate kutije za pice sa sajta PackShop.
Postoji ogroman izbor vrsta i dimenzija kutija za pice, pogledajte na primer kutiju fi 42, spoljnih dimnezija 42 x42 cm sa univerzalnom štampom (gde može biti i logo vaše firme).
Napomenimo i da sve ove kutije za picu imaju sertifikat o zdravstvenoj ispravnosti, te možete biti sigurni da će krajnji korisnik biti maksimalno zadovoljan isporučenim delikatesom.
