U našoj kući u Rumi, dok sam bila devojčica, uvek se jelo jednostavno. Nedeljom supe, sosa i mesa, rinflajša. U prevodu sa nemačkog rinflajš (rindfleisch) je goveđe meso. To je meso koje je kuvano u supi, pa se onda izvadi i može se jesti sa sosom. U Vojvodini se pod rinflajšom smatra kuvano goveđe meso (ali i uopšte meso iz supe), kuvani krompir i sos – najčešće od paradajza.
U vojvođansku kuhinju sosovi su donešeni iz austrijske kuhinje, koja ih je preuzela od Francuza. Sosovi se uglavnom prave od proprženog brašna na masnoći. Tek kao odrasla, probala sam recimo sos od višanja, u mom detinjstvu, bio je to beli sos od belog luka, ili mirođije, a najčešće crveni, od paradajza. Kuvala je moja baka Spasenija, mamina mama, čiji muž je, moj deda, za vreme zarobljeništva u Drugom svetskom ratu bio u Nemačkoj. Baba je sumnjala da je deda, da bi preživeo, tamo daleko imao drugu ženu, pa je da mu se omili, posle rata prihvatila nemačke običaje u kuhinji. Od njih nije odustajala ni kad je deda Steva, lepotan i pijanac, umro. Kod nas se u kući znalo reda. Dakle, nedeljom pre pečenja i krompirića, supa sa ogromnim griz knedlama, ili rezancima koje je baba mesila, zlatnožutim i hrapavim. Posle toga kolači, štrudle od rastezanog koje je sama razvlačila, krofne, štanglice. Ja sam posebno volela jedan kolač, koga i sama nekad pravim. Volim rezak miris limuna u kombinaciji sa čokoladom.
Настави са читањем „O mačkinom jeziku, Švarcvaldu i sremačkim kuvaricama“