Najlepša proja- i sirotinjaska hrana i delikates

Retko koji gost bi se danas obradovao kada biste mu poslužili ono što se nekada služilo kao proja. Što se jelo zbog nemaštine, umesto hleba, kao prilog uz kuvani kupus ili kao kompletan doručak, ručak ili večera: „zabrkano“ kukuruzno brašno mleveno na obližnjoj potočari u malo vode, jedva posoljeno i sa možda jednom kašikom masti. Neukusno, tvrdo, jelo se na silu. Jer, ma kolika bila i ma koliko dirinčila preko cele godine, retko koja seoska porodica, recimo, je mogla da dočeka proleće s brašnom od pšenice rođene na njihovom imanju. Pa se često brašno pozajmljivalo od imućnijih i čuvalo kao suvo zlato.

Najbolja i najukusnija proja
Najbolja i najukusnija proja

U međuvremenu- tvrda proja. Na njivu se odlazilo praznog stomaka, a majka bi, pošto zgotovi ručak, donosila i njega i doručak čeljadi koja je uveliko odmicala u brazdi. Doručkovalo se „sirće“- sitno naseckan mladi luk pomešan sa razređenim sirćetom. Kusali su svi iz jedne posude- panice, a najsiromašniji su imali samo jednu kašiku pa se jelo „na polaganje“ tako što jedan kusne pa ustupu kašiku sledećem i tako u krug. Još su živi ljudi u čijim kućama se jelo na polaganje, kažem kol’ko da razbijem nevericu onih koji nisu čuli za ovakvu muku.

Nastavi sa čitanjem „Najlepša proja- i sirotinjaska hrana i delikates“