Ovo što danas kupujemo kao hleb… belo, paučinaste strukture, mamac za nepca koji zahvaljujući oduševljenju čula vida ulazi u naš organizam sa sve aditivima, konzervansima i ostalim, znate već čime, ili ono tamno, zatamnjeno kakaom i ostalim dodacima za prevođenje lakovernih preko vode… to za stanovnika ovih prostora od pre samo jednog veka ne da ne bi bio hleb, nego njime ne bi ni stoku hranio.
Ali šta da se radi. Brzo se živi, brzo se jede, brzo se pretrči pored uputstava, saveta, upozorenja tipa „smanjite unos hleba, jedite zdrav(iji) hleb, izbacite bela peciva iz upotrebe, čim vidite da je hleb pocrneo ko da su ga sunčali, znajte da u njemu nema ni T od trunke brašna kojim se mesi integralni hleb...“ pa nam posle kriv đavo.
Настави са читањем „Crni hleb, kao nekad bakin… narastao i mek kao duša“