Ah, to kuvanje! Šerpe, lonci, milioni kašika, kašičica i noževa, prljavih kuhinjskih krpa i posuđem zatrpana sudopera. Ali, kad jelo ispadne dobro i svi te pohvale, zaboraviš na dugotrajno stajanje kraj šporeta i dosadno obrtanje varjače kroz razne varijante bešamel sosova i kremova.
Moj prvi susret sa šporetom bilo je pravljanje kokica. Prvi put sam tu razdraganost rasprskavanja kukuruznih zrna koja lupaju po poklopcu šerpe videla kao dete kod moje stare komšinice. I odmah mi se dopalo i pomislila sam da ću kad porastem i ja tako isto. Ali, nisam imala živaca da to dočekam, pa sam sa najboljom drugaricom to ipak uradila par godina kasnije i zamalo nismo spalile njenu kuhinju. To me je ipak naučilo da budem strpljiva.
Umesto da kuvam i budem opasna po okolinu, počela sam da skupljam recepte. Iz svih mogućih novina sam isecala slike i kako sam znala i umela, još nesigurnom rukom i slovima punila rokovnike, nadajući se da će mama spremati sve te berlinske krofne, londonske štanglice, bosanske lonce i raviole u pikantnim sosovima. Ali, ona nekako nije imala razumevanja za moje kulinarske eksperimente. Neću da vam kažem šta mi je najčešće govorila, nije pristojno.
Čim sam malo stasala, dohvatila sam varjaču, sva srećna, spremna za sve one recepte iz mojih debelih svezaka. Muka je bila samo u tome što je u mnogima od njih bilo sastojaka koje nisam u to vreme imala gde da kupim, pa su jela sa lukom vlašcem, vorčester sosom, fazanima, mangom i tartufima morala da sačekaju neka bolja vremena. Zato sam se bacila na ono što imam.
Prvi zamorčići u mojim kulinarskim poduhvatima su bili moji drugovi i drugarice. Redovno bismo se okupljali i kad god bi bili kod mene, počastila bi ih nekim specijalitetom. Ne znam da li su imali stomačnih problema posle odlazaka kući, ali se nisu bunili. Ni onda kad sam za jedan rođendan spremila »rafinirane kanapee«, koje su poždrali pa nije više bilo posluženja, ali ni ja nisam znala da se to služi na finim mestima, gde se uzme samo malo. Ni onda kada sam u »breskve sa sladoledom« sroljala duplo više vinjaka nego što je trebalo, pa su se svukli i pevali. Ni kada sam u želji da bude nezaboravno, za jedan rođendan spremala jela iz »Kuvara druga Tita«, pa ih počastila specijalitetom koje je jeo glavom i bardom i Hajle Selasije.
Jedina nevolja je bila u tome što nisam bila samostalna. Naime, za sve mi je bilo potrebno nadgledanje mame. A to je stvaralo beskrajne svađe u kuhinji. Umela je da se ori cela ulica od dranja što ona voli da menja recepte, a ja ih se držim ko pijan plota i što sam ja neiskusna i ne umem da pravim »prečice« u kuvanju. Onda bi u kuhinju došao tata i prekrstio bi se rekavši: »Pa zar tolike svađe za slavu/rođendan/Uskrs/Božić/Novu godinu…!« Al’ ne bi nas ni to smirilo nego tek kad sve prođe i bude na stolu. Doduše, dešavao se ponekad i fijasko, pa kada sam bila u fazi da spremamo torte po azbučnom redu iz mojih svezaka, u đubretu su završile i ananas torta, ali i šah torta, za koju me je majka gromovito psovala dok je sekla žute i smeđe kvadrate od pečenih kora i spajala u zajednički patišpanj.
A onda sam jedne godine odlučila da postanem prava kuvarica. Sačekala sam da mi roditelji otputuju, uzela staru raskupusanu knjižicu izvesne Radmile Petrović, neku vrstu kuvara za početnike, u kojima se nalaze jela koja jedemo svaki dan. Jeste da sam ih malo oplemenila začinima i modernizovaa, ali vredelo je, to sam izgleda ipak genetski pokupila od mame. I odiseja je počela. Zamorče je bio moj tadašnji dečko, sadašnji muž i posle par kajgana koje su plivale u ulju i supice u kojoj kao da je neko prao noge, počela sam da se usavršavam. Dokaz za to je što je još uvek na mojoj kuhinji i nije nimalo kljakav.
Kada sam se uselila u svoj stan, u svoju veliku zelenu kuhinju, dobila sam na poklon kecelju sa prasićima, valjda sa željom da ih što više ispečem, komplet šerpi i varjača. I to je postalo moje carstvo. U njemu spremam sve, al’ nekako najviše italijanska jela. Ne znam zašto mi ona baš toliko leže, možda jer sam u prošlom životu, reče mi davno jedna igra, bila španski mornar koji se udavio u brodolomu. Nije baš Italija, ali Mediteran je Mediteran.
Ako želite, podeliću sa vama i recept za svoje omiljeno jelo. Lako je i za čas gotovo. Uvek prvo vežem kosu i kecelju, kao prava kuvarica, naoružam se varjačama i noževima, pa mi ne valja žvanjkati, i rad može da počne.
Špagete sa tunjevinom
Na malo maslinovog ulja propržim čen belog luka, nalijem 3dl paradajza za kuvanje, izručim jednu konzervu tunjevine, posolim, pobiberim, stavim malo belog vina i na kraju malo šećera, bosiljak i peršun. Gotovo je za desetak minuta kad se sos zgusne. On se onda prelije preko obarenih špageta, a ko voli pospe ga parmezanom.
Vidite kako je lako i ukusno. Prste da poližeš! Pa, eto, kad sam i ja mogla da se potrudim i postanem kuvarica, možete i vi. Pa da uživamo!
