Stari specijaliteti srpskih kafana

Srneci--gulasJednom mom prijatelju, Valjevcu koji živi u Nišu,  stari drugari ne mogu da oproste što se ne oduševljava kvalitetom roštilja na koji ga vode kada god ode u rodni kraj. Džaba mu svaki put predstavljaju nove restorane, on na sve njihovo oduševljenje „e, ovo da probaš pa posle hvali taj tvoj niški roštilj“ odgovara samo sa…

„Kad probate niški roštilj, shvatićete zašto se mrštim. Vi mene možete da vodite u pečenjaru i na kupusijadu, ali Nišliji nikako ne pominjite roštilj van Niša.“

Da je neko radio istraživanje ili bar anketu sa posetiocima Niša, sigurna sam u to da bi među tri stvari koje su ih u njemu oduševile bila hrana, a pogotovo roštilj. Za koji se ne zna je li ukusniji u mnogobrojnim kafanama koje se otimaju o prestižnu titulu najboljeg, na kioscima brze hrane iz čijih izloga naprosto mame svi oni roštiljski delikatesi ili u domaćoj režiji. Nastavi sa čitanjem „Stari specijaliteti srpskih kafana“

 

Crni hleb, kao nekad bakin… narastao i mek kao duša

Ovo što danas kupujemo kao hleb… belo, paučinaste strukture, mamac za nepca koji zahvaljujući oduševljenju čula vida ulazi u naš organizam sa sve aditivima, konzervansima i ostalim, znate već čime, ili ono tamno, zatamnjeno kakaom i ostalim dodacima za prevođenje lakovernih preko vode… to za stanovnika ovih prostora od pre samo jednog veka ne da ne bi bio hleb, nego njime ne bi ni stoku hranio.

Ali šta da se radi. Brzo se živi, brzo se jede, brzo se pretrči pored uputstava, saveta, upozorenja tipa „smanjite unos hleba, jedite zdrav(iji) hleb, izbacite bela peciva iz upotrebe, čim vidite da je hleb pocrneo ko da su ga sunčali, znajte da u njemu nema ni T od trunke brašna kojim se mesi integralni hleb...“ pa nam posle kriv đavo.

Hleb kao bakin
Hleb kao bakin

Nastavi sa čitanjem „Crni hleb, kao nekad bakin… narastao i mek kao duša“

 

Najlepša proja- i sirotinjaska hrana i delikates

Retko koji gost bi se danas obradovao kada biste mu poslužili ono što se nekada služilo kao proja. Što se jelo zbog nemaštine, umesto hleba, kao prilog uz kuvani kupus ili kao kompletan doručak, ručak ili večera: „zabrkano“ kukuruzno brašno mleveno na obližnjoj potočari u malo vode, jedva posoljeno i sa možda jednom kašikom masti. Neukusno, tvrdo, jelo se na silu. Jer, ma kolika bila i ma koliko dirinčila preko cele godine, retko koja seoska porodica, recimo, je mogla da dočeka proleće s brašnom od pšenice rođene na njihovom imanju. Pa se često brašno pozajmljivalo od imućnijih i čuvalo kao suvo zlato.

Najbolja i najukusnija proja
Najbolja i najukusnija proja

U međuvremenu- tvrda proja. Na njivu se odlazilo praznog stomaka, a majka bi, pošto zgotovi ručak, donosila i njega i doručak čeljadi koja je uveliko odmicala u brazdi. Doručkovalo se „sirće“- sitno naseckan mladi luk pomešan sa razređenim sirćetom. Kusali su svi iz jedne posude- panice, a najsiromašniji su imali samo jednu kašiku pa se jelo „na polaganje“ tako što jedan kusne pa ustupu kašiku sledećem i tako u krug. Još su živi ljudi u čijim kućama se jelo na polaganje, kažem kol’ko da razbijem nevericu onih koji nisu čuli za ovakvu muku.

Nastavi sa čitanjem „Najlepša proja- i sirotinjaska hrana i delikates“

 

Umesite sami baklavu i korice za njih

Ovo je recept za baklavu  iz domaće radinosti od prvog do poslednjeg koraka. Pravi se lako, lakše od onih naših gibanica sa domaćim korama i lakše od korica za reform ili doboš tortu. (ovo napominjem zarad onih ne mnogo vičnih pravljenju korica, a samo li jednom probate i sami ćete se uveriti da je tako)

Baklava
Baklava

Nastavi sa čitanjem „Umesite sami baklavu i korice za njih“

 

Kako su nekada… ili zašto ovako… pitamo se ponekad

Od kako je prvi put okusio ispečeno meso, čovek neprestano istražuje i pronalazi nove načine pripreme hrane, nove začine, nove kombinacije namirnica, nove materijale za izradu posuda u kojima se priprema hrana.

Ponekad nam padnu na um pitanja: kako su čuvane kvarljive namirnice pre nekoliko vekova, na primer; kako se postilo u vreme kada se nije znalo za zejtin; zašto se sušenje mesa u jednom kraju odvija po jednoj, u drugom po drugoj… u trećem po nekoj sasvim desetoj recepturi; kako to da u nekim krajevima praziluk koriste samo dok ima potpuno zelena perca; zašto negde bacaju ukvareno mleko, a u drugim krajevima ga utople čim je skuvano kako bi se što pre ukvarilo i tako ga konzumiraju; kako to da se hleb, mešen nekada jednom ili dva puta nedeljno nije kvario i to i bez aditiva; kako se čuvalo meso posle svinjokolja kada nije bilo zamrzivača, kako se sladoled nije topio na letnjoj žezi , je li istina da u nekim delovima sveta i ne znaju za postojanje otrovnih pečuraka…

Sušenice s jugoistoka Srbije
Sušenice s jugoistoka Srbije

Nastavi sa čitanjem „Kako su nekada… ili zašto ovako… pitamo se ponekad“

 

Prebranac bez premca

„Negoslava,
nisam volela da jedem pasulj do danas, kada sam ga spremila na Vaš način.
Veliko Vam hvala na istom. Pozdrav.“- ovo je samo jedan od komentara  na mom prvom blogu  koji sam citirala radi uverljivosti za one koji se kolebaju da li da uopšte probaju spremanje pasulja prebranca po ovom receptu. Dobro, način nije „moj“  u smislu autorstva, jer je prebranac staro jelo sa ovih prostora koje je vekovima opstalo u izvornom obliku, uz neke sitne cake koje su ga samo poboljšavale i činile ga primamljivijim za nepca.

Izdinstani crni luk
Izdinstani crni luk

Osnovni sastojci prebranca su pasulj, mast ili zejtin, crni luk, mnoooooogo crnog luka i aleva paprika. 

Nastavi sa čitanjem „Prebranac bez premca“